Postoji znak po kome možete odrediti čoveka koji će vas ostaviti u teškom trenutku. Možda nije loš čovek. Možda čak i dobro. Nije loše i generalno nije propao. Ali on može počiniti datu proceduru, pa čak i izdaju.
Zato što dobro ume da se opravda i lukavo prebaci odgovornost na druge ljude ili okolnosti. To je glavni znak. Takav čovek se unapred opravdava. Za sve sada. On to radi savršeno.
Čovek na koga se ne možete osloniti u teškom trenutku
Neko će reći ako se nešto loše desi: „Sudite mi, imao sam takve okolnosti da nisam mogao da stanem na vašu stranu. Nisam mogao da dođem, odrastao si čovek i razumeš to. Bio sam primoran da te izdam, i to uopšte nije izdaja. To me je zbunilo, a nisam mogao zbog takvih i takvih stvari.“ Počeće da krivi druge. A onda počinje da te optužuje: zašto ne želiš da gledaš na stvari na način odraslog čoveka, već pokažeš maksimalizam? Onda će devalvirati situaciju i reći: „Šta se zapravo dogodilo? Ništa posebno se nije dogodilo“. A glavno je pravdanje i prenošenje odgovornosti. To je glavni znak.
Čak i ako je zaista mala stvar: nije došao, nije uradio, nije dao ono što je trebalo da da… Sama procedura je sitnica, ali opravdanja su alarmantna.
“Zaboravio sam, izvini”, “Uplašio sam se i nisam ništa rekao”, “Bio sam zbunjen i obeshrabren”, “Izgubio sam novac, izvini!” – to nećete očekivati od njega. I odmah će krenuti lavina izgovora. A izgovori će se pretvoriti u krivicu, ti ćeš biti kriv. Ili drugi ljudi. I sam čovek nikada neće priznati svoju krivicu.
Postoji legenda o tome kako je prorok okupio stanovnike grada u vojni pohod protiv neprijatelja; bilo je neophodno zaštititi grad od napada. Svi ljudi su se okupili i otišli u borbu, osim osamdeset ljudi. Bojali su se za svoje imanje, za dućane i bogate kuće. I za njegov život. Tako su se krili među ženama, starcima i decom.
Tada su vojnici došli kući kao pobednici. I ovih osamdeset ljudi stade da odgovaraju – zašto nisu otišli da brane grad? Većina je za sebe našla izgovor, hiljade izgovora: iznenadna bolest, slabost u nogama, žena se porodila, dete se razbolelo, izbio je požar – ovi ljudi su jedni drugima zbacivali razne izgovore. A samo trojica su iskreno priznala da su se uplašila. Da ih je sramota, da su bili malodušni i zahtevaju da budu pravedno kažnjeni. Nisu se pravdali.
Oprošteno je i ovoj trojici građana. Dva meseca su ih izbegavali i nisu komunicirali sa njima. Ova trojica su pokazala kajanje i svima pomagala, delili, iskupljivali krivicu koliko su mogli. Onda je teško zaboravljeno. I reče prorok: ko pošteno prizna svoju krivicu i ne traži izgovore, dostojan je čovek. On je u stanju da ispravi grešku. I sledeći put će to učiniti kako treba. I tako se dogodilo.
A licemeri su nepromenljivi. I opet će izdati, jer su unapred našli opravdanje. Unapred su se pravdali i tek onda niski postupak.
Prvo se čovek opravda, pa onda izda. „Okolnosti su me na to naterale, pio sam, treba mi opuštanje, izdaja – to je normalno, svi to rade, ipak, ja sam živ čovek!“ Tako se pravdao, pa izdao.
Prvo se pravdao: “Stvarno mi treba novac, čak i ako ga ne vratim, ništa strašno, on ionako ima previše novca. A meni je baš potreban, pa ću ga uzeti a ne vratiti. Ili Vratiću kad se obogatim!“ Onda je uzeo i nije vratio.
Prvo se pravdajte: “Šta tu fali? Treba mi ta pozicija. Šef već nemilo gleda na kolegu i spreman je da ga otpusti. Ako malo ohrabrim situaciju i okrenem reči kolege protiv šefa, biće malo ubrzaj proces. Kolega je sam kriv jer priča levo – desno!“… Takav će se čovek opravdati, pa će to i uraditi.
Izgovori i optužbe su znak nekoga ko će vas ignorisati i napustiti u teškom trenutku. Pošto takav čovek ne mora da se bori sa svojom savešću, on se sa njom odavno slaže. Postigao je potpuno razumevanje.
A ako se čovek ne opravda, ne prizna krivicu i pokuša da ispravi učinjeno, nije ništa. Ovo je normalno ponašanje. A greška se može oprostiti ako se ispravi…
Nema komentara