Često kao razlog ostajanja u braku ili razlog razvoda ljudi navode dobrobit dece. Ne postoji veća žrtva od one koju smo spremni da učinimo za sopstveno dete, barem će vam većina roditelja tako reći. Ali, šta se dešava kada neusglasice sa bračnim partnerom dostignu takav nivo da sve ostalo postaje od sekundarnog značaja?
Da li je uopšte moguće da ljudi u strastvenim svađama i međusobnim razmiricama zaboravljaju na dobobit sopstvene dece, te tako pobeda u svađi sa supržunikom ostaje jedina bitna?
Iako će mnogi reći da nam je briga za potomstvo urođena, te da je dobrobit dece uvek na prvom mestu, praksa nažalost pokazuje da to ne mora uvek biti slučaj.Retko koji roditelj će to otvoreno priznati, ali često se dešava da u borbi sa sadašnjim, ili već bivšim, supružnikom jedan od roditelja počne da usmerava dete protiv drugog.
Nekada iz želje da povredi supružnika, nekada samo da bi sačuvao dete nakon razvoda braka, roditelj čini da dete svog drugog roditelja vidi kao neprijatelja.
U već i onako traumatskoj situaciji razvoda, kada je dete preplavljeno bolom i tugom, ovakvo ponašanje roditelja onemugaćava detetu normalan proces tugovanja i spontanog izlečenja, već mu pomaže da sve svoje negativne afekte prenese na ‘omraženog’ roditelja i na taj, veoma štetan način, pokuša se istih osobodi.
Ne samo da su katastrofalne posledice ovakvog ponašanja na odnos deteta sa roditeljem od koga se odvaja, već su posledice vidljive i na samom detetu, pogotovo kada se radi o mlađoj deci sa još uvek nedovoljno razvijenim i osetljivim strukturama. Posledice udaljavanja od jednog roditelja pod pritiskom drugog neretko ostavljaju neizbrisive tragove u detetu.
Strategije kojima roditelj prilazi kako bi dete okrenuo ka sebi i ujedno protiv bivšeg supružnika su brojne i raznovrsne.
Mogu biti svesne ili ne, učestale i konstantne ili povremene. U sindrom otuđenja od roditelja uvršteno je svako ponašanje kojim se dete udaljava od jednog roditelja pod uticajem drugog, od onoga gde se samo govori loše o roditelju pred detetom, pa do toga da se namerno i direktno dete instruiše na mržnju ka jednom roditelju i uskraćuje mu se kontakt sa njim. Zbog toga se govori o različitim nivoima otuđenja od roditelja.
Ovaj sindrom uveden je kao novi pojam u psihologiju 1987. godine i od tada je prihvaćen i izučavan kao jedan od načina na koji roditelji mogu ometati normalan rast i razvoj sopstvene dece.
Brojna su istraživanja sprovedena kako bi što jasnije specifikovali simptomi ovog sindroma, te da bi sa na osnovu njih isti mogao pravovremeno otkriti i ukoniti, jer se pokazalo da se bez pravovremenog otkrivanja dolazi do nepovratnih oštećenja u odnosu deteta i roditelja.
U sindrom otuđenja od roditelja uvršteno je svako ponašanje kojim se dete udaljava od jednog roditelja pod uticajem drugog, od onoga gde se samo govori loše o roditelju pred detetom pa do toga da se namerno i direktno dete instruiše na mržnju ka jednom roditelju i uskraćuje mu se kontakt sa njim
Tri stupnja otuđenja od roditelja
Na prvom, odnosno najblažem, stupnju otuđenja postoji uticaj jednog roditelja u smeru udaljavanja od drugog, odnosno ‘omraženog’, roditelja, ali odnos sa tim roditeljem još uvek nije poremećen, te se kontakt moze održavati bez većih teškoca.
Ipak, dete prisustvuje čestim razgovorima u kojima je glavna tema drugi roditelj, pre svega njegove loše strane, te će to neminovno izazvati neprijatnost u detetu koje sa tim roditeljem jos uvek održava kontakt. Zbog toga dete povremno može delovati uzrujano.
Ipak, i pored toga što je ovo najblaži oblik otuđenja, on je takođe i veoma opasan i to zbog činjenice da ga je veoma teško prepoznati zbog suptilnosti i prikrivenosti postpupaka roditelja.
U situaciji razvoda mnoge emotivne reakcije, inače netipične kako za dete, tako i za roditelja sa kojim ostaje, mogu biti opravdane kriznim periodom kroz koji prolaze te se usmeravanje deteta na mržnju može prevideti i reakcije mogu biti opravdane jakim emotivnim nabojem svih ukućana.
Postupci kojima se služe roditelji na ovom nivou veoma su suptilni i često skriveni čak i od njih samih. Roditelji su zaista često nesvesni svojih postupaka, što čini rad na ovom problemu jos težim.
U težim oblicima otuđenja, kakvi se sreću na trećem nivou, roditelj će biti poptuno svesan svojih postupaka. Naravno, i tada će postojati neki drugi problemi, pre svega snažna ubeđenost u ispravnost sopstvenih postupaka.
Veoma je čest slučaj da se roditelj čak veoma žustro buni protiv bilo kakve optužbe da svoje dete okreće protiv supružnika.
Ipak, njegov rad na otuđenju od drugog roditelja prepoznaje se po zanemarivanju činjenice da su detetu potrebna oba roditelja, zatim po nepodsticanju kontakta u periodima kada se dete ne viđa sa svojim drugim roditeljem ili po netoleranciji na prisustvo bivšeg partnera, čak i kada se radi o događajima koji su značajni za samo dete.
Roditelji skloni ovakvom ponašanju mogu biti potpuno svesni detetove potrebe za prisustvom oba roditelja, ali će njihova racionalna uverenja nestati onda kada budu preplavljani jakim emotivnim doživljajima.
Zbog toga je neophodno da u se u ovakvim situacijama roditelji konstantno preispituju o tome da li možda u trenucima kada su preplavljeni emocijama šalju sopstvenoj deci poruke koje se razlikuju od onih koje dobijaju kada su roditelji smireni i pribrani.
Ne pomerajte mora i planine zbog onih koji ne bi pomerili ni jedan kamen zbog vas
Neki od osnovnih sipmtoma ovog sindroma koje dete već na ovom stupnju ispoljava su:
– prigovori roditelju od koga se otuđuje zapravo su slabe ili čak često apsurdne racionalizacije,
– javlja se nedostatak ambivalencije koja bi se normalno morala javiti kod deteta u odnosu kako prema jednom tako i prema drugom roditelju,
– kada dođe do rasprave izmedju roditelja podrška ‘voljenom’ roditelju je skoro refleksna,
– nedostatk osećaja krivice za optuživanje i negodovanje jednog roditelja,
– proširenje neprijateljstva na ostatak porodice omraženog roditelja.
Kada se radi o otuđenju na ovom najblažem nivou ovi simptomi su prisutni onda kada je dete udaljeno od roditelja protiv koga se usmerava, dok se u ponovnom kontaktu sa njim oni gube, sve dok se ponovo ne vrati onom roditelju sa kojim živi.
Drugi stupanj otuđenja od roditelja
Drugi stupanj karakterističan je po većoj anksioznosti koja se kod deteta primećuje i po čvršćem uverenju u ispravnost osude drugog roditelja.Ovaj nivo otuđenja se javlja onda kada roditelj uz kojeg je dete počinje da odbija komunikaciju i saradnju sa drugim roditeljem.
Kako nema saradnje izmedju roditelja, sva odgovornost o posećivanju drugog roditelja je na detetu, što samo dodatno povećava detetove tegobe. Roditelj koji utiče na dete kako bi se otuđilo od drugog izbegava svaki kontakt sa bivšim partnerom i to detetu daje otvoreno do znanja.
Mogu se ovakva ponašanja preopoznati po svima dobro poznatim situacijama u kojima zvoni telefon i majka ili otac ćutke predaju slušalicu detetu ili samo uz reci ‘on/ona te traži.’.
Otvoreno neprijateljstvo izmedju roditelja dovodi do toga da se dete oseća podeljeno između njihovih svetova, te pokušava da održi dva posebna identiteta kako bi opstalo i u jednom i drugom svetu. Konfuziju u detetu pojačava i nedoslednost u ponašanju roditelja.
Često roditelju koji teže otuđenju dece od onog drugog navode kako su svesni detetove potrebe za drugim roditeljem, ali da je u njihovom konktrenom slučaju kontakt nemoguć zbog loših strana drugog roditelja. U drugim situacijama oni će ipak dozvoliti detetu kontakt, te će na taj način stvoriti samo još veću konfuziju kod deteta.
Ovde su simptomi dosta izraženiji nego na prethodnom stupnju. Mnogo je više racionalizacija o neprijateljstvu prema otuđenom roditelju i one su dosta apsurdnije. Takođe je upadljivo i to da je dete ubeđeno da je ono jedini izvor neprijateljstva i da to nema veze sa drugim roditeljem.
Ambivalencija koja se normalno sreće kod dece u odnosu sa oba roditelja u ovom slučaju u potpunosti izostaje, te dete vidi jednog roditelja kao potpuno dobrog, dok je drugi roditelj u potpunosti loš.
Upadljivo je i to što dete ne pokazuje nikakvu tugu za roditeljem. Ovde se takođe dete udaljava i od rodbine roditelja posmatrajući ih samo kao klonove omraženog roditelja. Ipak dete će, iako uz negodovanje, biti spremno da se vidi sa roditeljem i nakon određenog vremena smirivanja tenzije prihvatiće kontakt sa njim.
Mržnja prema drugom roditelju
U najtežem stadijumu dete fanatično i opsesivno mrzi drugog roditelja. Kada se mržnja toliko razvije da otuđenje dođe do ovog stadijuma, roditelj uz koga je dete više nema potrebe da koristi strategije kako bi ga zadržalo uz sebe. Dete sada već preuzima na sebe sva osećanja i stavove ovog roditelja, tako da u potpunosti prezire drugog roditelja i njegovo okruženje.
Dete samo na ovom stupnju odbija kontakt sa roditeljem, često i preteći da će nauditi sebi ili drugome ako bude prisiljeno na isti. Nisu retke ni lažne optužbe o zlostavljanju od strane omraženog roditelja kako bi se izbegao kontakt.
Dete samo na ovom stupnju odbija kontakt sa roditeljem često i preteći da ce nauditi sebi ili drugome ako bude prisiljeno na isti. Nisu retke ni lažne optužbe o zlostavljanju od strane omraženog roditelja kako bi se izbegao kontakt.
Često se kod ove dece sreću i panični strahovi od moguće posete omraženog roditelja. Ukoliko se ipak, ne neki način, odvedu kod njega, odnosno nje, mogući su snažni izlivi besa ili potpuna ukočenost od straha. Čest je slučaj da svoje negodovanje dete ispoljava upornim nestašlucima i ponašanjem destruktivnim do te mere da je omraženi roditelj prisiljen da ga vrati majci, odnosno ocu.
Sa druge strane, na ovom stupnju dete sa voljenim roditeljem poseduje jako blisku, ali patološku vezu koja je zasnovana na zajedničkim paranoidnim fantazijama o lošem roditelju. Deci koja dospeju do ovog stupnja otuđenja više nije jasno koji su utisci o omraženom roditelju zaista njihovi, a koji su preuzeti od roditelja koji ih je usmerio ka mržnji.
Dok na prethodnim stupjnevima mržnja služi da bi se održala zdrava, stabilna veza sa jednim roditeljem, na ovom stupnju ona služi održanju potpuno patološke veze zasnovane na fantaziji o partnerstvu protiv lošeg roditelja.
Jos jedna značajna razlika u odnosu na prethodno opisane nivoe otuđenja je i to što se simptomi ne gube ni onda kada dete stupi u kontakt sa drugim roditeljem i sa njim provede relativno dugačak vremenski period.
Izgleda da je mržnja koja je detetu preneta na ovom nivou već toliko prihvaćena od strane deteta da više nije moguće odstraniti je jednostavnim prekidom uticaja roditelja koji je čitav proces i pokrenuo. Zapravo je na ovom nivou veoma teško, pa čak i skoro nemoguće, savladati bilo koji od simptoma otuđenja na bilo koji način.
Tri tipa roditelja koji okreću decu protiv partnera
Postoje tri tipa roditelja koji svoju decu okreću protiv partnera: naivni, aktivni i proganjajući.
“Naivni” otuđivači
Ulogu naivnog roditelja koji dete odvraća od partnera preuzima veliki broj roditelja u periodu razvoda. Ovi roditelji ostaju sve vreme potpuno svesni značaja koji kontakt sa oba roditelja ima za dete.
Ipak, u trenucima besa, desi se da bivšem partneru poruče nešto preko deteta ili da se detetu obrate rečenicom tipa ; ‘traži nove cipele od svog oca, on ionako ima više para od mene’.
Ipak, oni uglavnom ohrabruju detetov kontakt sa drugim roditeljem i njegovom familijom. Iako ima nesuglasica zbog kojih je na prvom mestu i došlo do razvoda, oni u njih neće uvlačiti svoje dete.
Deca su svesna ovih razmirica između roditelja i, naravno, zbog istih pate, ali će se te patnje osloboditi u razgovoru sa roditeljem i neće sebe puniti negativnim osećanjima. Ova deca veruju u ljubav i zaštitu od strane oba roditelja.
Ovi roditelju uspevaju da jasno razdvoje sopstvene potrebe i želje od detetovih i sve vreme ostaju svesni koliki značaj prisutnost oba roditelja ima za dete. Oni se ne osećaju ugroženo ukoliko dete ima kontakt sa drugim roditeljem. Takođe poštuju i naloge suda i njegov autoritet. Umeju da izađu na kraj sa svojim bolom i besom, te ga ne prenose na dete.
Njima nije potrebna psihoterapija da bi modifikovali sopstvene načine na koji utiču na dete, već možda samo dodatno savetovanje kako najlakše da izađu na kraj sa situacijom razvoda. Oni prave greške zbog kojih smo ih na prvom mestu i uvrstili u roditelje sklone okretanju dece protiv partnera, ali isto tako i rade na ispravljanju istih i trude se da ne usmeravanje dece ne postane aktivno.
Aktivni otuđivači
Aktivni otuđivaci, kako ih neki psiholozi nazivaju, upravo su ona vrsta roditelja zbog kojih se problem oko staranja uglavnom završava na sudu. To su roditelji koji zaista žele dobro svojoj deci i veruju da je deci neophodan zdrav odnos sa oba roditelja.
Ipak, problem koji ovi roditelji ne mogu da reše jesu njihove sopstvene frustracije, bol i bes sa kojim ne umeju da izađu na kraj. Kada dođe do svađe sa partnerom ili bilo kakvog neprijatnog događaja oni na njih deluju kao okidač koji budi sve negativne osećaje koje u sebi čuvaju, te tada zaboravljavaju na svoja racionalna uverenja i deluju impulsivno okrećući dete protiv drugog roditelja.
Kada se isprazne i ponovo uspostave kontrolu, oni uglavnom osećaju žaljenje i grižu savesti zbog načina na koji su se poneli i trude se da isprave greške. Upravo ovo stalno menjanje stava prema drugom roditelju u zavisnosti od toga da li su preplavljeni emocijama ili pribrani osnovno je obeležje ove vreste otuđivača.
Kod starije dece ovo ne mora izazvati veće probleme jer su ona već shvatila da mogu imati sopstveno mišljenje i onda kada se ono ne slaže sa roditeljskim stavovima.
Međutim, kod mlađe dece ovakvo ponašanje može dovesti do značajne konfuzije. Ovi roditelji takođe ne mogu ni da uspostave kontakt sa bivšim partnerom, te samim tim stvaraju neprirodnu atmosferu za dete koje je stalno rastrzano izmedju njihovih svetova. Zato je pomoć stručnjaka kod ovakvih roditelja preporučljiva.
Proganjajući otuđivači
Najgori je tip roditelja koji su nazvani proganjajući otuđivači. Ovo su roditelji koji su u potpunosti preplavljeni osećanjem bola i besa prema supružniku i ne nalaze nikakve načine da se istih oslobode. Često je razlog za ovako jaka osećanja opravdan.
To mogu biti žrtve izdaje, prevare, pa čak i emotivnog ili fizičkog zlostavljanja. Oni ne žele nikakav kontakt sa bivšim partnerom i zajedničko roditeljstvo je problem koji im stoji na putu ka potpunom prekidu odnosa.
Oni stoga umrežuju svoje dete u sopstveni lanac tuge, razočarenja i mržnje prema bivšem partneru, sve dok dete prestane da pravi razliku između sopstvenih osećanja i onih koje mu je otuđujuci roditelj preneo.
Ovi roditelji su opsednuti uništavanjem svakog odnosa između deteta i drugog roditelja. Iako su njihovi postupci pokrenuti emotivnim nabojem koga se ne mogu osloboditi, uporno će tvrditi da sve što rade rade za dobrobit deteta kako bi ga zaštitili od lošeg roditelja.
Čak ni naloge suda neće ispoštovati tvrdeći da je detetovo blagostanje iznad poštovanja zakona. Često se dešava da čak i ako posle određenog vremena zakonski ovaj problem uspe da se reši, dete biva već potpuno ispunjeno mržnjom prema roditelju kome ga sud dodeljuje, da je uspostavljanje skladnih odnosa između njih nemoguće.
Zbog toga je od ključnog značaja u ovakvim situacija pravovremeno prepoznavanje ovakvih roditelja kako bi deca bila spašena mržnje i besa koji im se prenose.
[…] Okretanje deteta protiv drugog roditelja […]