Istinska ljubav zna da pusti …

​Bez obzira kakvim pametnim teorijama da objašnjavamo to što se dešava u našim životima, osuđeni smo da preživimo sve svojim osećanjima. Umom se ne možemo složiti sa određenim događajem, ali bilo kako na ovaj ili onaj način, svi to moramo da proživimo.

​​Ne postoje psihoterapeutski pristupi, tehnike, lekovi, koji mogu doprineti brzom suočavanju sa situacijama vezanim za raskid sa nekada voljenom osobom. Savesni psiholozi u takvim slučajevima priznaju sopstvenu nemoć i kažu: “Jednostavno to treba proživeti.”.

Psiholog može samo da ohrabri čoveka da preduzme odlučnije dejstvo u potrazi i sprovođenju njega na tom puti, da ne uradi nešto glupo.

Pre svega, važno je napomenuti da postoji “slepa” ljubav u kojoj ima puno strasti, mnogo biohemije, puno ljubavnog bezumlja. Ovo nam se daje za to da bi ona uspela da se transformiše u “vidljivu ljubav”.

Želim da dam primer.

Sa roditeljima mog dobrog prijatelja dogodila se takva priča. Kada je imao 11-12 godina, otac je počeo da ide kod komšinice da “popravi slavinu”. Slavina je curila često. Skoro svaki dan popravljao ju je dva – tri sata. Popravljao ju je mesec-dva dana. Jednog dana je došao kod žene i rekao:

“Ira, odlazim.”

“Gde?”

“Sada ću živeti sa Ljubom.”

I ona ga je pustila.

Šta znači “pustiti”?

To znači otpustiti psihološki, unutra, ekonomski – na svim nivoima.

Pitao sam je: “Irina Petrovna, kako vam je uspelo da to uradite?”

Rekla je: “Taj čovek me je učinio srećnom celih 15 godina. I to mi je dovoljno. Ako je sad za njega važno da bude srećan ne onako kako ja shvatam, već kako on razume i želi, neka tako i bude. Biću mu zahvalna do groba za ono što mi je već dao.”

​Čini mi se da je ponekad ljubav – u tome da pustite čoveka, barem na nivou dejstva i postupaka: ne pritiskati, ne ići na silu, ne ići sa manipulacijom u njegov život. Samo ostaviti čoveka na miru.

Istinska ljubav zna da pusti.

Ako slika voljenog (ali ne i uzajamno) čoveka ne da mira, proganja nas, osećanja pomućuju razum, mi mu se još jednom misaono zahvaljujemo i – puštamo. Možemo, kao mantru, kao čaroliju, govoriti sami sebi:

“Hvala ti što si bio u mom životu. Puštam te.”

Takođe se zahvaljujemo Bogu za ovu situaciju i – puštamo čoveka. Zahvalnost ima moćnu isceliteljsku snagu.

Ako je čovek već otišao iz našeg života, a mi mislimo “da li će se vratiti ili neće?”, “kako da se vrati?”, “možda treba pokušati još jednom razgovarati?” tad više od svega, mi volimo naš osećaj u vezi tog čoveka, a ne njega samog, jer on ne bira da bude sa nama.

Bio je slučaj kada sam morao savetovati čoveka od koga je otišla devojka. Bio je na ivici veoma ozbiljne mentalne krize, čak se i na Boga ljutio. Sa njim sam dugo vremena učio otpuštanje. Ispričao sam mu priču o tome kako je jedan pisac jednom uhvatio divljeg kojota i stavio mu lanac. Kojot je dugo kopao zemlju prema šumi, pokušavao da prekine lanac trčanjem, do krvi je sebi povredio vrat ogrlicom jer, takvo je svojstvo njegove rase, koja se ne slaže sa nedostatkom slobode.

Čovek je shvatio: ako voliš, pusti.

 

Ako je taj kojot stvarno tvoj, vraćaće ti se. A ako nije tvoj, nikad neće biti srećan sa tobom.

 

Ako se ti “lepiš” za bol i tragediju prekida odnosa, kao za neku opsesivnu ideju, neophodno je da se snagom volje prebaciš sa opsesivnih misli, uključiš u život “ovde i sada”, da izađeš iz stanja opsesije. Najopasnija stvar u tom stanju je odmah tražiti drugi “objekt” kako bi se prebacio na intenzivnija čula. Kada je “nerv ljubavi” jako bolan, nemojte žuriti da tražite “ljubav” u nekome drugom.

Predahnite, odmorite malo od ljubavi, dođite u normalno, obično stanje. Ako je slika drugog čoveka još uvek živa u srcu, nova ljubav će biti pokušaj prenošenja osećanja prema prethodnom partneru na novog čoveka.

Voljeni čovek može i da ode od vas, ali vaša sudbina neće otići od vas. A ako je neko otišao iz vašeg života, znači da to nije vaša sudbina. Vaša sudbina, vaš voz, nikad neće otići.

 

Nema komentara

Komentariši