Svi smo mi imali trenutke kada smo osećali da smo “odlepili”. Ali, šta je to normalno, a kada naše mentalno bežanje od sebe postaje veoma problematično?
Disocijacija, ili osećanje da niste povezani sa samim sobom, uobičajeno je iskustvo ljudskog življenja, pogotovo ako ovo znači prevazilaženje ili beg od stresnih situacija.
Disocijacija može da se posmatra kao kontinuum. Sa jedne strane, tu je “normalna” disocijacija, ona koju stalno doživljavamo. Popularan primer ovoga jeste kada vozite kola “na autopilotu” i ne obraćate pažnju na put ispred sebe sve vreme, ali ipak sigurno stižete na predviđenu destinaciju. Drugi primer je u bioskopu, kada ste potpuno “usisani” u film koji gledate, a onda vas osoba do vas odjednom “trgne iz sna” tako što vas uhvati za ruku i ponudi kokice—i samim tim vas vrati u sadašnji trenutak. Ovi trenuci “bega” se povremeno dešavaju i normalan su deo iskustva življenja.
Malo dalje na spektru normalnosti je vrsta disocijacije koja se koristi kao odbrambeni mehanizam, kako bismo izašli na kraj sa stresnim situacijama ili snažnim osećanjima koja nas preplavljuju.
Ljudi nekada opisuju ovo iskustvo kao “biti odsečen”, ili “izvan svega”, ili čak kao da sebe posmatraju i da se nalaze van svog tela.
Na drugom kraju spektra mentalnog zdravlja nalazi se poremećaj koji se zove disocijativni poremećaj ličnosti (DPL).
Prethodno znan kao poremećaj višestruke ličnosti, ovaj poremećaj je toliko jak da ima za posledicu potpuno rascepljenje ličnosti i stvaranje posebnih delova sa zasebnim sećanjima i iskustvima, koji na kraju postaju odvojene ličnosti. Onda postoji “glavna ličnost” i “alternativne ličnosti” koje koegzistiraju u jednoj osobi. Sve ličnosti zajedno čine jedinstven sistem koji je nekada pomagao toj osobi da prevlada iskustva ekstremne i ponavljajuće traume, a koja je obično uključivala ozbiljno seksualno i fizičko zlostavljanje u ranoj dobi.
“Alternativne ličnosti” i disocijativni identitet
DPL je nekada teško razumeti, a posebne ličnosti je nekada teško razlikovati ili čak verovati da postoje, sve dok se one zaista ne manifestuju i kada se svi uvere da je to realnost. Svaka ličnost ima neku funkciju za osobu koja je “domaćin” ili “glavna ličnost”. Na primer, jedna alternativna ličnost može biti “razigrana”, dok druga može da bude “zaštitnik” ili “pomagač”. Svaka alternativna ličnost ima svoju interpretaciju događaja i često će se samo određene alternativne ličnosti sećati detalja traume koja se dogodila.
DPL je nekada teško razumeti, a posebne ličnosti je nekada teško razlikovati ili čak verovati da postoje, sve dok se one zaista ne manifestuju i kada se svi uvere da je to realnost
Različite alternativne ličnosti tipično imaju svoja imena i specifične crte. One mogu da govore različitim dijalektima i koriste različite akcente, da se drugačije ponašaju i imaju različit telesni stav, kao i da se različito oblače. Svi imaju različite ideje kako izgledaju i deluju drugim ljudima, a to se nekada značajno razlikuje od onoga kako “glavna ličnost” koja je “domaćin” percipira i razume sebe.
Osoba sa DPL-om često ima alternativne i različite polove od “domaćina”, a mogu da postoje i ličnosti koje su “zaglavljene” u ranoj dobi, na mnogo mlađem uzrastu. Na primer, odrasla osoba koja ima DPL može da ima alternativnu ličnost nekoga ko ima 5 godina, i ko je zainteresovan za bojenje ili igranje sa lutkama. Svaka alternativna ličnost može imati jedinstven skup talenata i hobija, a neke od njih mogu čak pričati i različite jezike.
DPL posle preživljavanja traume
Dok je DPL pre svega mehanizam prevladavanja koji mozak upotrebljava kako bi dopustio osobi da preživi ekstremnu traumu, ovaj mehanizam može da prouzrokuje brojne poteškoće, dok ličnost koja je “domaćin” odrasta, i pokušava da se povezuje i komunicira sa svetom koji ne razume ovu vrstu disocijacije. Osobe sa DPL-om su često pogrešno predstavljene i percipirane kao lažovi, zbog toga što se priče i ponašanja različitih ličnosti ne “uklapaju” u jednu logičnu celinu.
Iako se trauma završila, barijere u mozgu ostaju, i mogu da vode ka konfuziji, a osoba može da iskusi simptome depresije, anksioznosti, i posttraumatskog stresa.
Ponekad, neki od alternativnih ličnosti mogu da razviju samodestruktivne obrasce, kao što je preterano opijanje, neobrazrivo i neodgovorno ponašanje, kao i samosabotirajuća ponašanja. Neke od alternativnih ličnosti takođe mogu imati suicidalne misli i pokušaje samoubistva.
Osoba koja pati od DPL-a, a završi u bolnici, često dobije pogrešnu dijagnozu, jer bolničko osoblje vidi samo jedan mali isečak njenog ponašanja i problema. Pogrešna dijagnoza često uključuje veliku depresivnu epizodu, bipolarni poremećaj, zloupotrebu supstance, kao i shizofreniju.
Sledeći indikatori su često prisutni kod osoba sa DPL-om:
-Praznine ili “rupe” u sećanju kada pokušavaju da se prisete dnevnih događaja
-Ponavljajuća iskustva “gubljenja vremena”
-Nošenje odeće za koju se ne sećaju da su je kupili
-Zaticanje na nekom mestu, a da ne znaju kako su se tamo zatekli
-Pronalaženje beležaka ili crteža za koje se ne sećaju da su ih napravili
-Zaboravljanje razgovora, događaja ili iskustava sa drugim ljudima
Kako se disocijativni poremećaj tretira
Tretman DPL-a podrazumeva dugoročnu, konzistentnu terapiju, kako bi se “slomile barijere” u umu. Ovo uključuje razumevanje svake alternativne ličnosti i obradu njihovih različitih iskustava, uključujući i one koja su bila veoma traumatična—dakle, uključujući i originalnu traumu.
Konzistentan tretman nekada može da bude težak, zbog toga što neke od višestrukih ličnosti možda ne žele da pomognu u procesu oporavka ili su jako skeptične u pogledu te ideje. Takođe, bavljenje posebnim krizama u okviru svake od alternativnih ličnosti može da produži tok tretmana. Dobar odnos i terapijska alijansa između terapeuta i klijenta je od ključne važnosti za oporavak.
Cilj tretmana se često opisuje kao “integracija”, što uključuje ucelovljenje rasparčanih delova ličnosti i iskustava u jednu jedinstvenu celinu.
Neki ljudi koji pate od DPL-a strahuju od gubitka koji bi mogao da se desi posle “izlečenja”. Međutim, cilj terapije nije “osloboditi se” svih ličnosti, nego asimilovati sve pozitivne i funkcionalne aspekte svake alternativne ličnosti na načine koji mogu pomoći osobi da se oseća više uravnoteženo, a manje haotično.
DPL može da bude veoma komplikovan i frustrirajući poremećaj za osobe koje pate od njega, ali zato je važno zapamtiti da je disocijacija prirodan mehanizam mozga i da može da radi kao neverovatno učinkovit proces koji obezbeđuje osobi da preživi zastrašujuća iskustva.
Nema komentara