Psihologija seksualnog nasilnika:
Psihičke manifestacije traume se mogu svrstati u 3 velike kategorije:
1. Povišena pobuđenost (stanje stalne strepnje i pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)
2. Ponovno proživljavanje događaja bez bolje osobe kao da se zbiva u sadašnjosti – kroz snove, misli, slike, preplavljenost traumatskim događajem
3. Izbegavanje mesta, ljudi, sećanja na događaj, pasivnost
Stalno osciliranje između sećanja koja se nameću i želje da se ona izbegnu, stanja preplavljenosti osećanjima i njihovom otupelošću, napetosti i spremnosti za akciju i izbegavanja akcije, dovodi do iscrpljenosti i bespomoćnosti osobe u pokušajima da svoja ponašanja prilagodi zahtevima okruženja i svakodnevice.
To vodi povlačenju i izolaciji, narušavanju veza sa ljudima koji mogu biti izvor podrške u oporavku. U težnji da izbegnu sve što može podsetiti na traumu i da teška osećanja umrtve, neke osobe mogu pokušati sebi da pomognu upotrebom droga i alkohola, što dodatno otežava oporavak.
Ali, naravno da je oporavak od traume silovanja moguć. Reakcije su individualne. Najveća pomoć je podrška drugih osoba od poverenja, bilo da su to prijatelji i prijateljice, bilo stručne osobe.
Šta je specifično kod silovanja u odnosu na druge oblike nasilja nad ženama?
Za razliku od drugih oblika nasilja, seksualno nasilje zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela. Seksualno nasilje povezuje se sa seksualnošću koja je i dalje tabuizirana tema u društvu i na taj način je gledaju i preživele/i i njihova okolina.
Okruženje (neposredno okruženje i osobe koje rade u institucijama kojima se žena obraća zbog nasilja) može dodatno otežavati situaciju time što svojom nesenzibilnošću i predrasudama nameću osećanje krivice osobi koja je nasilje preživela.
To ne moraju biti eksplicitne poruke, već mali gestovi i rečenice poput „zašto si uopšte išla kod njega? “, „zašto se nisi branila?“, „šta si imala na sebi?“, umesto da odgovornost za počinjeno krivično delo usmere isključivo na onoga ko ga je izvršio.
Time se nasilje normalizuje, tretira kao nešto za šta se podrazumeva da je moguće da će se desiti (i jeste uvek mogućnost i opasnost), a zadatak da do toga ne dođe i krivica ako se desi, prebacuje na žrtvu. To je reviktimizacija, žrtva je ponovo učinjena žrtvom i nanesena joj je dodatna trauma.
U osnovi seksualnog nasilja nad ženama je duga istorija društvenog tolerisanja silovanja i drugih oblika nasilja nad ženama koja je doprinela da nasilje bude normalizovano ponašanje koje se teško imenuje i još teže sankcioniše. Do nedavno, nismo imali reči za seksualno uznemiravanje, niti za silovanje u braku.
Do skora se to zvalo uobičajenim načinom komunikacije među polovima i bračnom dužnošću. Pa tek od 2002. je silovanje u braku uopšte krivično delo kod nas, do tada je brak podrazumevao dozvolu da se seksualni odnosi odvijaju bez ženine volje.
Pored telesnih povreda, koje su još posledice sa kojima se suočavaju žene koje su preživele silovanje?
Silovanje nosi specifične zdravstvene rizike i posledice, kao što su povrede, seksualno prenosive bolesti, neželjena trudnoća, zaraza HIV-om. Međutim, telesne povrede kao posledica silovanja nisu toliko česta pojava kao što bi se možda mislilo, a za to su brojni razlozi. Kada govore o silovanju, ljudi najčešće misle na „manijaka iz parka“ koji vreba žene iz mraka.
U realnosti, najveći broj silovanja se ne dešava na javnom mestu, već u privatnom prostoru silovatelja ili žrtve, naprosto zato što je najveći broj silovanja upravo silovanje od poznate osobe, u braku ili intimnom partnerskom odnosu. Verovatnoća da će žena biti silovana od svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, a ne od nepoznate osobe, 4 puta je veća.
Silovanje u braku se po pravilu i ponavlja više puta i predstavlja izdaju poverenja jer se dešava baš od one osobe u koju bi trebalo da može da se ima najviše poverenja i u domu koji bi trebalo da je sigurno mesto. Do fizičkih povreda ne mora doći i zato što je često fizička prisila nepotrebna: ako neko ima oružje ili je jači, ako su deca i drugoj sobi i mogu se uplašiti ako čuju, možda je najmudrije ponašati se tako da se izbegne još veća povreda ili smrt.
To može biti svesni izbor, a može doći do toga da se osoba parališe od straha. Veliki broj onih koje su preživele silovanje izjavljuju da su se plašile za svoj život. Naravno, posledice mnogih silovanja jesu i fizičke povrede.
Nema komentara