Ko je na fotografiji na vašem Fejsbuk ili Tviter profilu? U slučaju da nije vaša, ona govori o tome kako vidite i doživljavate same sebe ili kakvi biste želeli da budete. Uzmimo da jeste vaša. Kakav utisak ostavlja na druge, pre svega one koji vas ne poznaju lično? Hoće li na osnovu nje prepoznati osobu kakva zaista jeste, ili će ih dovesti u zabludu u pogledu vašeg karaktera?

Pogrešan zaključak o vama kao ličnosti, izveden na osnovu na fotografije, ne mora biti vaša krivica. Tim finskih psihologa zanimalo je, međutim, da li su i koliko ljudi u stanju da poziraju karakter, tj. da se preko fotografije predstave drugačijom ličnošću nego što odista jesu.

Za početak, 60 ispitanika (po 30 osoba oba pola), prosečne starosti od 27 godina, fotografisani su od struka naviše, ispred bele pozadine, bez ikakvih uputstava o tome kako da se nameste. To bi bila normalna, neutralna fotografija. Potom, svi su fotografisani još deset puta, poštujući instrukcije eksperimentatora.

Autor istraživanja, psiholog sa Univerziteta u Helsinkiju Sointu Leikas, htela je da vidi koliko uspešno ljudi mogu da poziraju karakter. Za teorijsko-metodološki okvir uzela je model ličnosti Velikih pet, koji kaže da srž čovekovog karaktera čini pet centralnih dimenzija ličnosti: otvorenost (za nova iskustva); savesnost (organizovanost; urednost; samodisciplina); ekstrovertnost (energičnost; društvenost); saradljivost (druželjubivost; kooperativnost) i neuroticizam (emocionalna stabilnost, tj. njeno odsustvo).

 

Poziranje crta ličnosti

 

Pozirajući za deset eksperimentalnih fotografija, ispitanici su dobili uputstvo da se na njima predstave kao gornji i donji ekstrem svake od navedenih pet crta ličnosti: intelektualno radoznao i sanjalica (krajnja otvorenost) / konvencionalan i ne voli promene (krajnja zatvorenost); zabrinut i samodisciplinovan (krajnja savesnost) / bezbrižan i neorganizovan (niska savesnost); pričljiv i entuzijastičan (krajnja ekstrovertnost) / rezervisan i tih (introvertnost); empatičan i topao (saradljivost) / kritizer i „sudija“ (odsustvo saradljivosti); stabilan i smiren (nisko prisustvo neuroticizma) / anksiozan i nervozan (krajnje visok neuroticizam).

Nova grupa ispitanika (ukupno 401; prosečna starost 26 godina; 343 žene) imala je zadatak da pregleda set od po 11 fotografija svakog od 60 učesnika u studiji i da ih rangira u skladu s pet dimenzija ličnosti. Rezultati procene (rangiranja) potom su upoređeni sa skorovima ispitanika na standardnom testu ličnosti (onlajn test ličnosti; onlajn test Velikih pet).

Prema rezultatima, objavljenim u studiji „Poziranje ličnosti: Da li je moguće odglumiti Velikih pet na fotografiji?„, generalno, ljudi jesu u stanju da fotografijom pošalju lažnu poruku o svom karakteru, ali uz veliki uloženi napor, pri čemu ni to ne garantuje „uspeh“. Naime, nasuprot rasprostranjenom uverenju – da se na društvenim mrežama (i pomoću fotografije) drugima lako možemo predstaviti onakvima kakvima želimo da nas vide (i obrnuto, da se ljudi masovno predstavljaju onakvima kakvi nisu) – većinu glavnih dimenzija ličnosti je veoma teško odglumiti.

 

Odglumiti karakter – teže nego što verujemo

 

Prema rezultatima istraživanja finskih psihologa, relativno je lako biti fake ekstrovertan, dok je odglumiti introvertnost znatno teže. Još manji uspeh postiže se u nastojanju da se bude lažno neurotičan, nesavesan i otvoren. Kod ovih osobina, ispitanici su uspevali da se tek minimalno pomere u odnosu na kontrolnu, neutralnu fotografiju.

Ispitanici u opisanoj studiji nisu uspevali da se predstave kao emocionalno stabilne ili samodisciplinovane ličnosti ukoliko zaista i nisu takvi. Potpuni neuspeh, međutim, sledi u pokušaju da se neko predstavi saradljivom ličnošću. Iz ugla primenjene psihologije, konstatuju autori studije, ovo poslednje – nesposobnost da se ljudi lažno predstave kao empatični, brižni i kooperativni – može se smatrati srećnom okolnošću.

Mada je reč o maloj studiji, njeni rezultati su više nego interesantni. Naime, psihološka literatura obiluje dokazima da letimičnim pogledom na nečiju fotografiju, stičemo prilično tačan uvid u psihološke karakteristike osobe sa fotografije; drugim rečima, izgled nam dosta toga govori o psihološkom sklopu. Istraživanje finskih psihologa u prvi plan ističe važno pitanje: Koliko smo u stanju da kontrolišemo kako ćemo izgledati (na fotografiji), pa samim tim i koliko ćemo biti u stanju da po sopstvenoj želji konstruišemo sliku o sebi, tj. predstavu koju će drugi steći o nama? Izgleda, daleko manje nego što verujemo da to jeste slučaj.

Opisana studija ima i ozbiljnih mana. Na primer, subjekti nisu imali mogućnost da menjaju odeću, frizuru, pozadinu, što su sve elementi kojima se ljudi služe kada žele da na Fejsbuk fotografiji deluju druželjubivo ili da njihov LinkedIn profil odaje utisak ozbiljne, preduzimljive osobe. Međutim, čak ni elementi fotografije za koje smatramo da su proizvod našeg svesnog izbora nisu uvek i u potpunosti pod našom kontrolom.

Kad smo već kod toga, kakva je fotografija na vašem Fejsbuk profilu? Da li je vaše lice u gro-planu ili ste odabrali zoom-out, kako biste prikazali i širi kontekst? Preferencija ka zoom-in ili zoom-out fotografiji, prema istraživanju koje su nedavno uradile Či-Mao Hang (Chih-Mao Hang), neuronaučnica sa tajvanskog Univerziteta Jang-Ming i Deniz Park (Denise Park), eksperimentalni psiholog sa Univerziteta Dalasa u Teksasu, nije samo lična, već i kulturološki uslovljena.

 

Fejsbuk fotografija i kulturna pripadnost

 

Hang i Park analizirale su 200 Fejsbuk profila studenata univerziteta u Čikagu i Tajpeiu. Uzorak je napravljen tako da je polovina čikaških studenata bila tajvanskog, a polovina tajvanskih američkog porekla. Ovako konstruisan uzorak, omogućio im je da izvedu interesantne zaključke.

Prema rezultatima koje su objavile u radu „Kulturna uslovljenost Fejsbuk fotografija„, stil profilne fotografije na Fejsbuku u snažnoj je korelaciji s kulturnim poreklom: studenti tajvanskog porekla, nezavisno od toga da li studiraju kod kuće ili u Čikagu, preferiraju da se na njihovoj profilnoj fotografiji vidi pozadina; američki studenti, nezavisno od toga da li se školuju u Čikagu ili u Tajpeiu, radije se slikaju u gro-planu, s fokusom na sopstveno lice. Ipak, na fotografijama se vidi i nastojanje studenata da se prilagode novoj kulturi: u proseku, Fejsbuk fotografije američkih studenata u Tajpeiu napravljene su s manje zoom-in efekta u odnosu na fotografije njihovih sunarodnika u domicilnoj Americi; isto tako; tajvanski studenti u Americi na svojim Fejsbuk profilima više fokusiraju sopstveno lice nego njihovi sunarodnici koji studiraju u domovini.

Ponovljena studija, na nešto brojnijem uzorku, u koju su uključena tri američka i tri azijska univerziteta, dala je slične rezultate: zapadnjaci, na fotografijama koje koriste za svoje profile na društvenim mrežama fokus stavljaju na svoje lice, izbegavajući da prikažu druge delove tela; pripadnici azijskih kultura imaju preferenciju ka oslikavanju šireg konteksta i ređe se na fotografijama smeju u odnosu na zapadnjake.

 

Virtuelni svet kao produžetak realnog

 

I u slučaju Hang-Park reč je o studiji manjeg obima, ali se njeni rezultati uklapaju u trend koji proizilazi iz psiholoških istraživanja, koja sugerišu da kultura uslovljava estetske preferencije: 2008, grupa američkih psihologa došla je do nalaza da zapadnjaci, kada se fotografišu, fokusiraju lice, a kada posmatraju fotografiju ili sliku, pažnju usmeravaju na krupne detalje i gro-plan prikaz; za razliku od njih, pripadnici istočnoazijskih kultura, ne samo što snimaju manje fokusirane fotografije, već i prilikom gledanja fotografija veću pažnju pridaju pozadinskim detaljima. Iste rezultate grupa mešovitih istraživača dobila je metodom praćenja pokreta očiju: kada posmatraju fotografiju ili sliku, zapadnjaci se duže zadržavaju na centralnim elementima prikaza, dok Kinezi, na primer, znatno češće pogled zadržavaju i na pozadinskim detaljima.

Iz razumljivih razloga, istraživanja onlajn ponašanja i praksi su relativno novog datuma. Prikupljeni podaci nisu dovoljni za značajnija uopštavanja, ali idu u prilog hipotezi o sajber-sferi kao produžetku realnog života (extended real-life hypothesis). Drugim rečima, uprkos mitu o lažnom predstavljanju u virtuelnom prostoru, u proseku, ljudi se preko društvenih mreža predstavljaju i komuniciraju u skladu sa društvenim ponašanjem i kognicijama koje nose iz realnog životnog okruženja.