Grupa američkih psihologa pronašla je način za pretvaranje običnih ljudi u fundamentaliste i ideologe. Metod ne zahteva ni indoktrinaciju, ni izolaciju, niti ispiranje mozga, a deluje gotovo trenutno. Sastoji se u jednostavnom podsećanju ljudi na činjenicu da su smrtni.
U jednom eksperimentu, istraživači su od svojih ispitanika, hrišćanskih studenata, tražili da iznesu utiske o karakteru dve osobe. Po svim relevantim parametrima, ove dve osobe bile su jako slične, izuzev što je za jednu bilo navedeno da je hrišćanin, za drugu – jevrejin.
U normalnim okolnostima, ispitanici nisu pokazivali pristrasnost. U modifikovanoj verziji eksperimenta, ispitanici su najpre radili test ličnosti koji je sadržao niz pitanja o njihovom stavu prema sopstvenoj smrti, pa tek potom pristupali glavnom delu eksperimenta. Ispostavilo se da studenti, u ovako izmenjenim okolnostima, pokazuju pozitivnu pristrasnost prema hrišćaninu, a negativnu prema jevrejinu.
Čemu ovakvo istraživanje? Istraživači koji stoje iza ovog eksperimenta – Šeldon Solomon (Sheldon Solomon), Džef Grinberg (Jeff Greenberg) i Tom Piščinski (Tom Pyszczynski) – testirali su hipotezu na kojoj počiva teorija teror menadžmenta (Terror Management Theory). Po njoj, gotovo sve što radimo, radimo kako bismo se zaštitili od terora smrti. Strah od smrti i potraga za besmrtnošću, proizilazi iz oko 400 studija napisanih na bazi istraživanja u oblasti teorije teror menadžmenta, utkani su u temelje svega što smatramo ljudskim dostignućem: od religije, preko arhitekture naših gradova, do lepih umetnosti.
Da su religije u velikoj meri proizvod težnje za besmrtnošću verovatno je očigledno: budizam ima doktrinu reinkarnacije; islam se oslanja na prilično eksplicitan opis nagrada i kazni u narednom životu; hrišćanstvo uči da vernicima pripada večni život.
Ateisti i agnostici ne treba da se zavaravaju da su imuni na utešnu iluziju večnosti. Obilje psiholoških i antropoloških istraživanja upućuje na zaključak da bezmalo sve ideologije – od patriotizma, preko komunizma, do globalne kulture obožavanja slavnih ličnosti – funkcionišu slično: štite nas od suočavanja sa smrtnošću.
U jednom od klasičnih sekularnih primera, istraživači su za ispitanike uzeli sudije iz nekoliko velikih američkih gradova. Trebalo je da presude u hipotetičkom slučaju prostitucije s kakvim se inače sreću u svakodnevnoj sudskoj praksi. Rezultat: sudije koje su prethodno radile test ličnosti, s pitanjima o stavovima o smrti, dosuđivale su i do devet puta više novčane kazne nego sudije u kontrolnoj grupi.
Nereligijski načini bežanja od sopstvene smrtnosti u iluziju večnog života su brojni: milioni običnih ljudi svakodnevno uzimaju velike doze vitamina i minerala, verujući da im to može sačuvati zdravlje i produžiti život; zaljubljenici u nauku i tehnologije tipuju da ćemo jednog dana moći svoje umove da pohranimo u kompjutere; drugi se drže priče da će njihova dela živeti zauvek; prirodnjaci se teše činjenicom da su svoju DNK preneli na potomstvo.
Zašto su nam potrebni ovakvi, utešni narativi?
Razlog je posve jednostavan. Mada želja za besmrtnošću može da zvuči kao čisto metafizička teza, ona je zapravo utkana u našu biološku prirodu. Mi smo, da se poslužim Dokinsovim (Richard Dawkins) rečima, „mašine za preživljavanje“.
Kao i sva živa bića, tu smo zahvaljujući težnjama naših predaka da prežive i reprodukuju se. Za razliku od ostalih živih bića, naša želja za životom postaje želja za večnim životom. To je posledica odmakle evolucije našeg mozga, zahvaljujući kojem smo u stanju da mislimo o budućnosti. Naša želja da izbegnemo smrt ne završava se nastojanjem da izbegnemo direktnu konfrontaciju s predatorom; neverovatne imaginativne sposobnosti kojima smo obdareni omogućuju nam da zamislimo bezbroj smrtnih pretnji kojima smo (ili možemo biti) izloženi. Na kraju krajeva, svesni smo da će nas bolesti i degeneracija kad-tad stići.
Mada su utešne strategije kojima pribegavamo brojne, sve se mogu svrstati u četiri kategorije.
Prva i najjednostavnija bila bi ostati živ. Iako je na prvi pogled apsurdna, nema kulture koja ne poznaje barem jedan mit o eliksiru života ili fontani mladosti. Danas, kada nauka obećava da će uspeti da stane na put starenju, rasprostranjenija je nego ikad. Oni kojima to nije dovoljno i neophodan im je plan B, uvek mogu da se oslone na vaskrsnuće – strategiju koja počiva na veri da, iako neminovna, fizička smrt nije kraj; štaviše, moguć je ponovni život u telu koje poznajemo. Ovo verovanje utkano je u temelje svih monoteističkih religija, ali se prepoznaje i u sekularnom, naučno motivisanom traganju za tehnologijom koja bi omogućila zamrzavanje ili neki drugi vid hibernacije tela i njegovo ponovno oživljavanje u budućnosti. Ukoliko ne marite previše za svoje telo i rado biste ga pustili niz vodu, na raspolaganju vam je besmrtnost duše. Mada opada broj onih koji redovno odlaze u crkvu, svakodneno čitaju svoje svete knjige i pridržavaju se načela konfesionalnosti kojoj pripadaju, većina stanovnika planete veruje da udomljuje besmrtnu dušu. Ako se bojite da će vas verovanje u duhovnu, nematerijalnu supstancu učiniti smešnim, niko vam ne može oduzeti strategiju koju bismo mogli nazvati zaostavština.
Nema komentara