U Sjedinjenim Američkim Državama se radi 50 sati nedeljno, nekad i duže. A kako stoje stvari, pitanje je da li postoje uopšte ljudi na svetu koji rade 40 sati nedeljno ili manje. Svi koji ne ostaju prekovremeno i ne „nose“ posao kući smatraju se lenjima, neambicioznima, neradnicima.
Da, u takvom svetu živimo, gde svako ko pokuša da ima privatan život ili život van posla bude smatran besposličarem. A nedavna studija je pokazla da su ljudi koji rade manje od 40 sati nedeljno pametniji od onih koji samo rade, i rade. Da po strani ostavimo činjenicu da takvi ljudi pate od nedostatka sna i verovatno im nedostaje identitet, koji ne postoji van posla, ali izgleda da nam nauka jasno potvrđuje da rad definitivno zaglupljuje čoveka.
Rad koji je duži od 25 sati nedeljno čini ljude glupljima. Ustanovili su istraživači koji su želeli da da testiraju teoriju o tome da je sasvim u redu da se podiže starosna granica za odlazak u penziju jer posao ljudima zadržava oštar um i zdravo rasuđivanje.
Nije sve u poslu
I pokazalo se da je hipoteza tačna, sve do jedne tačke. Svaki rad koji je nedeljno duži od 25 sati čini da ljudska inteligencija ide nizbrdo. Standardna radna nedelja zaglupljuje ljude. Ovo ipak ne znači da ljudi treba da prestanu da rade! Kognitivne funkcije su bile poboljšanje kada su ispitanici radili 25 sati nedeljno. Jasno je da ljudi posle posla nemaju vremena ni za šta, na poslu uglavnom postanu automati koji ne proširuju svoje znanje, ne traže alternativne metode učenja jer su preumorni ili nemaju vremena.
Ponovo se vraćamo na ono da je potrebno naći ravnotežu između posla i života. Ali, živimo u vremenu kada svi samo pričaju o tome koliko rade. A čini se da to zapravo i nema neku budućnost, makar ne onu koja je sjajna.
Nema komentara