Anksioznost je reakcija na opasnost koju osoba opaža kao nejasnu, nepoznatu, unutrašnju. Često se zove „slobodnolebdećim strahom“, čime se akcentuje doživljaj neuhvatljivosti i nejasnoće uzroka strepnje. To je nedovoljno diferencirano, hronično emocionalno-kognitivno stanje koje se karakteriše neprijatnim, zastrašujućim i preteranim iščekivanjem opasnosti koja preti u neposrednoj ili daljoj budućnosti. Ona ima kvalitet „začaranog kruga“ iz kojeg se samo na kratko ili uopšte ne izlazi, koji sam sebe „hrani“, održava i pojačava.
Karakteriše je veoma izražen „negativni afekat“ i doživljaj da se unutrašnji i spoljašnji procesi odvijaju na način koji je nepredvidiv i ne može da se kontroliše. Iz tog doživljaja nekontrolabilnosti proističe hronična prenadraženost anksiozne osobe, kako na telesnom planu, tako i u smislu psihičke napetosti, bojazni i preokupiranosti sopstvenim stanjem. Osoba je preplavljena uznemirenošću, razdražljiva je, ima teškoće u koncentraciji i spavanju (naročito pri zaspivanju), nesposobna je da se opusti.
Anksiozni poremećaj je stanje koje podrazumeva klinički značajno prisustvo i intenzitet anksioznosti u psihičkom funkcionisanju osobe koje značajno remeti njen životni kvalitet. U lečenju anksioznog poremećaja pomažu farmakoterapija, psihoterapija, kao i metode relaksacije. Anksiozni poremećaj se najčešće razvija lagano, osoba može dugo verovati da je strepnja deo njene prirode, te poremećaj često poprima hronični tok.
Farmakoterapija ovih poremećaja daje odlične rezultate, ali se simptomi najčešće vraćaju posle prekida davanja lekova. Zato je mesto psihoterapije u ovom poremećaju veoma važno, ali sa svešću da je neophodno postaviti realan i adekvatan cilj terapije, koji najčešće ne može imati ambiciju u potpunom „izlečenju od straha“, već se akcenat stavlja na ovladavanje strahom.
U sigurnom terapijskom okruženju, uspostavljanjem adekvatnog terapijskog odnosa punog podrške i nade, osoba lagano uviđa svoj odnos između doživljenih opasnosti i pretpostavljenih sopstvenih sposobnosti, uspostavlja kontrolu nad osećanjima straha, uči kako da bude samostalnija, kako da koristi sve svoje psihičke resurse i sisteme podrške (kako lične, tako i socijalne), uviđa svoje unutrašnje konflikte i načine na koje bivaju aktivirani spoljašnjim okolnostima, uči kako da prepozna načine na koje sebe drži u „začaranom krugu“ anksioznosti i kako da taj krug prekine, koriguje svoja nefunkcionalna verovanja o svetu i svom mestu u svetu, uči da diferencira svoje emocije i da ih kontekstualno razume, stiče poverenje u sebe i svoje snage, planira i obezbeđuje budućnost oslanjajući je na realne osnove.
U geštalt psihoterapiji kažemo da je anksioznost stanje uzbuđenja za koje organizam nije obezbedio podršku. Tako, suština geštalt psihoterapijskog rada na anksioznosti podrazumeva rad na potencijalima osobe da sebe podrži u svom životu, da obezbedi sebi poverenje u sopstvene mehanizme funkcionisanja, da preispita svoja automatizovana ponašanja i obogati spektar svojih životnih psiholoških alata, da proširi svesnost o sebi i svom odnosu prema okruženju i time nađe za sebe mesto u svetu koje će je činiti uzbuđenom, a ne uplašenom životom.
Kako novija psihijatrijska istraživanja pokazuju da anksiozni poremećaj poprima sve ozbiljnije oblike i kako njegove manifestacije kao posledicu imaju značajno narušavanje funkcionalnosti i kvaliteta života, a veoma često progrediraju i udružuju se sa depresivnim poremećajem, veoma je važno odgovorno shvatiti anksiozne simptome i blagovremeno zatražiti pomoć.
Ivana Radovanović Novaković, dipl.psiholog, psihoterapeut
Nema komentara