Često nailazimo na priču o zloupotrebi zakona privlačnosti na način da se isti koristi za privlačenje određene osobe u život ili se ta osoba rastavlja od partnera i sl. To je evidentan karmički prestup, ali mi se često pravimo naivni pa “ne znamo” da je to čin ega, a ne čin ljubavi. To je samo potvrđivanje egu da može posedovati predmet svoje želje.
Ima jedna priča koja to lepo opisuje:
– Nosila vrana orah u kljunu, orah ispadne iz kljuna i upadne u dimnjak. Zamoli orah dimnjak da ga ne tera i da mu dopusti da se tu sakrije od ptica kako ga ne bi pojele. Dimnjak to prihvati, ali nakon izvesnog vremena orah pusti klicu u zemlju i počne rasti drvo. Pošto je drvo sve više raslo, dimnjak je postao tesan i počeo je da se ruši, na kraju je drvo naraslo veliko, a dimnjak se potpuno srušio.
Kada kroz takav čin primimo karmičko seme, šta možemo očekivati nego da pre ili kasnije plod naraste i počne rušiti naš ego kao što je orah srušio dimnjak. Nema veće boli od one koju prati raspadanje ega. Ego će srušiti upravo plod onog semena koje smo posejali, ma koliko mi u trenutku prema semena delovali veliki, moćni i sretni.
Isto tako, naš ego prihvata karmičko seme svakog trenutka kada uradimo nešto što nije čin ljubavi.
Seme može biti sve – misao, emocija, delo, reč. Ego je oklop koji nam ne dopušta da pristupimo centru našeg bića koja je čista božanska ljubav, a predstavljen je četvrtom čakrom. Ego je zapravo čep koji nam ne dopušta da nam iz grudi poteče čista iskra ljubavi, pa “volimo” selektivno samo ono što podilazi našem egu, ne volimo ljude koje ne razumemo, koji ne razmišljaju kao mi ili ne veruju u istog Boga kao mi.
Ne zanima nas kako se neko oseća zbog naših dela, bitno nam je samo da je nama dobro i da otmemo delić sreće za sebe. Sve to što “volimo” predstavlja hranu našem egu i dokle god ga kvalitetno hranimo, on će rasti i smanjivati mogućnost prolaza ka ljubavi. Kada nam se, kroz neku situaciju, ego počne raspadati, javlja se patnja i mi ga svim silama nastojimo zakrpiti, umesto da dopustimo da se sruši i pristupimo neistraženim poljima naše unturašnjosti.
Kada se ego sruši i skloni se čep s duše, tek onda postoji mogućnost da iščupamo iz korena nesvesne motive i da ih iznesemo na svetlo, puštajući da se koren osuši i zauvek prestane rasti. Korenje će rasti dokle god je u tami nesvesnog, čim ga sunce (svest) sprži, ono više nema nikakve šanse za rast. (Osho).
Što znači, treba osvestiti uzrok koji nas dovodi do ideje da otimamo ono što nam ne pripada ili hrani našu inferiornost koja nam govori da nismo vredni ljubavi, te pristajemo na razne vidove trgovine i nagodbe, pristajemo da budemo “sa strane”, ili samo za provod, seks ili se viđamo samo kada partneru odgovara čekajući kao stvar na polici i sl.
Što je to zbog čega se plašimo izraziti vlastito mišljenje i iskazati svoje potrebe u vezi? Strah da ćemo biti odbačeni, ostavljeni, kažnjeni? Jesu li nam u detinjstvu govorili “ćuti, šta ti znaš…pametniji si kad ćutiš” i nisu dozvolili da razvijemo svoje mišljenje? Ili su nam ljubav kompenzovali hranom, odećom, obućom i govorili kako su nam sve dali da bismo bili sretni, a mi tako nezahvalni?
Zbog svega toga mogli smo razviti oholost prema sebi i osećaj da nismo dostojni ljubavi, pa smo svoju ljubav sahranili i podigli joj spomenik u obliku ega. Naše ego-ja je snažno težilo da se razvije i bude prihvaćeno, svaki oblik neprihvaćanja snažno ga je boleo, jer je ego stvoren samo da bi glumio nas na pozornici života ne bi li pokupio što više aplauza i potvrdio našu vrednost.
Zato smo se počeli ponašati isključivo prema društveno-prihvatljivim normama ponašanja i izgubili spontanost. U skladu s tim, nastavili smo putem koji potvrđuje našu vrednost, a preotimanje partnera je jedno od mnogobrojnih takvih merila vrednosti koje nam govori “ja vredim više, on pripada meni, nisam više bezvredna, on je moja medalja, dokaz da sam voljena, prihvaćena i sl.”, dok ustvari ta “otimačina” kopira model neuspelog privlačenja očeve pažnje, rivalitet sa superiornijom sestrom, nemogućnost dobijanja željenog i sl.
Ako takve motive ne osvestimo i ne iščupamo iz korena, oni će rasti i ponižavati naš ego dokle ga potpuno ne poruše.
Mi imamo izbor da se sami obračunamo s egom ili da srljamo u iskustva poniženja ega. Kada napravimo karmički prestup, to je izbor odloženog suočavanja sa narastajućim oblikom onoga što nam je bilo pred nosom pa metaforički rečeno, umesto da smo odbacili seme mi smo ga posejali i sačekali da se celo drvo sruči na nas.
(Izvor: duhovni-razvoj.blogspot.com)
Nema komentara