Za mnoge ljude, talenti koji se probude kasnije u životu važniji su od onih koji procvetaju rano

Pol Sezan je oduvek znao da želi da bude umetnik. Otac ga je primorao da upiše prava, ali se posle samo dve (neuspešne) godine ispisao. Godine 1861, kada je imao 22, otputovao je u Pariz da ostvari svoje umetničke snove, ali ga je čuvena Akademija likovne umetnosti odbila; mučio se kao slikar, i povukao se u svoj rodni grad na jugu Francuske, gde je radio kao službenik u očevoj banci.

Sledeće godine se vratio u Pariz, i ponovo bio odbijen na Akademiji. Njegove slike odbijao je čuveni Salon (zvanična izložba koju podržava francuska država), i to pet godina zaredom (od 1864. do 1869). Uporno je nastavljao da im šalje slike do 1882, ali nijednu nisu prihvatili. Priključio se impresionistima, kojima su mnoga dela bila odbijana, ali uskoro je prestao da izlaže i kod njih.

Bio je obeshrabren, u srednjim godinama. “Po ovom pitanju moram da vam kažem da su brojna dela kojima sam se posvetio dala samo negativne rezultate, i plašeći se kritike koja je isuviše opravdana, odlučio da radim u tišini, do dana kada bi trebalo da se osećam sposobnim da teorijski branim rezultate svojih poduhvata”, napisao je Sezan prijatelju.

U godinama koje su vrhunac za mnoge umetnike, uključujući i neke od Sezanovih istaknutih savremenika, između 46 i 56, on nije izložio nijedno delo.

Kada je Sezan imao 47, 1886, proslavljeni pisac Emil Zola, inače umetnikov najbliži prijatelj još od adolescentskih dana, objavio je delo “Rad”. Priča je o dvojici mladića, jedan od njih izrasta u slavnog pisca, a drugi odrasta u propalog slikara i izvrši samoubistvo. Lik slikara je, bar delimično, bio zasnovan na Sezanu. (“Odrastao sam skoro u istoj kolevci kao i moj prijatelj, moj brat, Pol Sezan”, pisaće Zola kasnije u francuskim novinama, “u kojima tek danas počinje da se shvata da dodiri genija velikog slikara nestaju”). Po objavljivanju romana, Zola je poslao kopiju Sezanu, koji mu je odgovorio kratko i uljudno. Nakon toga su retko razgovarali.

Stvari su počele da se menjaju 1895, kada je Sezan imao 56, i svoju prvu samostalnu izložbu. Dve godine kasnije, jednu od njegovih slika otkupio je muzej u Berlinu, što je prvi put da je neki muzej pokazao takvo interesovanje za njegov rad. Kada je imao 60 godina, njegove slike su počele da se prodaju, ali za daleko nižu cenu od onih za dela Manea ili Renoara. Ubrzo je postao slavan, poštovan. Kolege umetnici odavali su mu priznanje, odlazili da gledaju njegov rad.

Šta je čoveka vodilo kroz sve te decenije neuspeha i mraka? Jedan biograf je to pripisao njegovoj “nemirnosti” – njegovom nagonu, nemiru, anksioznosti. Samo je gurao sebe ka tome da bude bolji, konstatuje u autorskom tekstu za The Atlantic Dejvid Bruks, politički i kulturni komentator.

Sezanov stalni osećaj nezadovoljstva, kako navodi Bruks, bio je očigledan u pismu koje je napisao svom sinu 1906, u 67. godini, mesec dana pre nego što je umro:

“Želim da vam kažem da kao slikar postajem sve vidovitiji prema prirodi, ali uvek mi je teško da shvatim svoja osećanja. Ne mogu dostići intenzitet koji se odvija pred mojim čulima. Ne posedujem to divno bogatstvo boja koje oživljava prirodu.”

Godinu dana nakon njegove smrti, u Parizu je postavljena retrospektiva njegovog rada. Ubrzo će biti široko priznat kao jedan od osnivača moderne umetnosti: “Sezan je otac svih nas”, naveli su Matis i Pikaso.

Danas živimo u strukturiranom društvu koje promoviše rani uspeh. Naš školski sistem je sortirao ljude do 18 godina, koristeći ocene i prijemne ispite. Neki od ovih bivaju lansirani u akademske visine, dok drugi zaostaju. Mnogi od naših najistaknutijih modela uspešnih ljudi postali su značajni još u mladosti – Bil Gejts, Mark Zakerberg, Ilon Mask, Tejlor Svift, Majkl Džordan. Časopisi objavljuju liste s naslovima poput “30 ispod 30” kako bi isticali glamurozne mlade superzvezde u usponu.

Starosna diskriminacija je životna činjenica. U Kaliforniji je 2010. godine, na primer, više ljudi podnelo tužbu Državnom odeljenju za fer zapošljavanje i stanovanje zbog starosne diskriminacije nego zbog rasne diskriminacije ili seksualnog uznemiravanja.

Studija istraživača iz Danske 2019. godine pokazala je da su dobitnici Nobelove nagrade u proseku došli do ključnih otkrića u dobu od 44 godine. Čak i briljantnim ljudima je očigledno potrebno najmanje nekoliko decenija da savladaju svoju oblast.

“Mladi ljudi su jednostavno pametniji”, rekao je Zakerberg jednom, u verovatno najglupljoj izjavi u američkoj istoriji. “Ne postoji druga karijera u američkim životima”, jednom je primetio F. Skot Ficdžerald, što bi moglo da bude druga najgluplja izjava u istoriji, piše Dejvid Bruks.

Ali za mnoge ljude, talenti koji se probude kasnije u životu važniji su od onih koji procvetaju rano. Studija istraživača iz Danske 2019. godine pokazala je da su dobitnici Nobelove nagrade u proseku došli do ključnih otkrića u dobu od 44 godine. Čak i briljantnim ljudima je očigledno potrebno najmanje nekoliko decenija da savladaju svoju oblast.

Prosečna starost podnosilaca zahteva za registraciju patenta u Sjedinjenim Državama je 47 godina. Dvostruko veće šanse da napravi naučni proboj ima 45-godišnjak nego 25-godišnjak. Studija objavljena u The American Economic Reviewu otkrila je da je prosečna starost preduzetnika 45 godina – takođe je objavljeno da se znatno uvećava verovatnoća da će preduzetnički startap uspeti kod osoba starosti između 25. i 35. godine, a šanse za uspeh i dalje rastu u pedesetim. Osnivač tehnologije koji ima 50 godina ima dvostruko veće šanse da pokrene uspešnu kompaniji u odnosu na onoga sa 30 godina.

Studija istraživača sa Univerziteta Nortvestern, MIT i Biroa za popis stanovništva SAD pokazala je da su osnivači najbrže rastućih startap kompanija osobe prosečne starosti 45 godina, i to u trenutku pokretanja kompanije. Fondacija za informacione tehnologije i inovacije objavila je studiju koja je otkrila da su kasne četrdesete vrhunac godina za inovacije.

Uspešni ljudi u kasnim godinama svuda su oko nas. Morgan Frimen ostvario je svoje revolucionarne uloge u “Street Smart” i “Vozeći gospođicu Dejzi” u svojim ranim pedesetim. Pukovnik Holand Sanders osnovao je “Kentucky Fried Chicken” u svojim šezdesetim. Karen Bliksen (proslavila se pod pseudonimom Isak Dinesen) objavila je knjigu “Moja Afrika” u 52.

Moris Čang je osnovao je “Taiwan Semiconductor Manufacturing”, vodećeg proizvođača čipova, sa 55. Da je Samjuel Džonson preminuo u 40, malo ko bi ga se sećao, ali sada se smatra jednim od najvećih pisaca u istoriji engleskog jezika. Kopernik je svoju teoriju o kretanju planeta izneo u svojim šezdesetim. Baka Mozes počela je da slika sa 77. Noje je imao oko 600 godina kada je sagradio arku (iako neki osporavaju njegov izvod iz matične knjige).

 

Zašto neki ljudi dostižu zenit kasnije od drugih?

U svojoj knjizi “Late Bloomers” (Kasno procvetali), novinar Rič Karlgard ističe da su to zapravo dva pitanja:

Prvo, zašto ti ljudi nisu procvetali ranije?

Drugo, koje su osobine ili veštine posedovali koje su im omogućile da kasno procvetaju?

Ispostavilo se da nije reč samo o “ranim cvetačima” sa zakasnelim kalendarom – oni nisu samo ponavljali stvari koje rade oni uspešni od mladosti ili “rano cvetajući”, samo u nešto kasnijem dobu. Oni koji uspeju kasnije imaju tendenciju da budu kvalitativno različiti, poseduju drugačiji skup sposobnosti koje su uglavnom nevidljive ili obeshrabrene našim trenutnim obrazovnim sistemom. Oni obično moraju da grade sopstveni put. Ti koji kasno cvetaju “često ispunjavaju svoj potencijal na nove i neočekivane načine”, Karlgard piše, “iznenađujući čak i svoje najbliže”.

Ako pogledate istoriju, postoji klasifikacija dostignuća.

Vinsent van Gog, koji se mučio da pronađe svoj put i nije naslikao većinu svojih prepoznatljivih dela sve do poslednje dve godine života, pre nego što je umro u 37 – napisao je svom bratu: “Tražim. Težim. U tome sam svim srcem”
U prvoj kategoriji su oni koji “rano cvetaju”, prerano sazreli geniji. To su ljudi poput Pikasa ili Ficdžeralda, koji su uspeli mladi.

Kako je ekonomista Dejvid Galenson sa Univerziteta Čikago zapazio, ovi uspešni ljudi obično su postigli konceptualni napredak. Smislili su novu ideju i onda je realizovali. Pikaso je u svojim srednjim dvadesetim imao jasnu predstavu o kubizmu i kako će revolucionarno uticati na umetnost. Zatim je naslikao “Gospođice iz Avinjona”.

Zatim su tu ljudi “druge planine” (kako ih naziva Bruks), čiji je primer, recimo, Albert Švajcer.

Prvo, osvajaju planinu karijere – Švajcer je bio uspešan muzičar i naučnik, na primer. Ali ti ljudi smatraju da je njihov uspeh u karijeri nezadovoljavajuć, pa napuštaju planinu svoje karijere da bi služili čovečanstvu – cela njihova motivaciona struktura se pomera od sticanja ka altruizmu. Švajcer je postao doktor u najsiromašnijim delovima Afrike, i 1952. osvojio Nobelovu nagradu za svoj rad.

Konačno, tu su ljudi koje Galenson naziva “majstorima”. U svojoj knjizi “Stari majstori i mladi geniji” piše o ljudima poput Sezana ili Alfreda Hičkoka ili Čarlsa Darvina koji nisu baš bili uspešni, a u nekim slučajevima čak ni dobri u onome što su radili – u svojoj mladosti. To je moglo da bude obeshrabrujuće, ali samo su nastavili da se usavršavaju.

Ovi ljudi ne planiraju toliko unapred kao konceptualni geniji, ali ceo svoj život posmatraju kao eksperimente. Pokušavaju nešto i uče, a onda pokušavaju nešto drugo i uče više. Njihov fokus nije na završenom poslu, koji često nasumično odbacuju. Fokus im je na samom procesu učenja: Da li sam bliži razumevanju, savladavanju? Žive svoje živote kao dug period pokušaja i grešaka, pokušavajući ovo ili ono, sporim procesom skupljanja i razrade, pa kvalitet njihovog rada dostiže kvalitet u kasnijim godinama. Oni su ružni pačići ljudskih dostignuća, koji se kroz decenije pretvaraju u labudove.

Hajde da pogledamo neke od osobina koje imaju ti “kasno cvetajući” u odnosu na one rane – kvalitete zbog kojih zaostaju u ranom periodu života, ali napreduju na duge staze.

 

Unutrašnja motivacija.

Većina škola i radnih mesta izgrađeni su oko drugačije vrste motivacije, one spoljašnje: ako naporno radite, bićete nagrađeni dobrim ocenama, boljim platama i bonusima za učinak. Sistemi spoljašnje motivacije izgrađeni su na pretpostavci da, iako je posao neprijatan, ako ljudima date spoljašnji podsticaj za rad, oni će reagovati produktivno.

Osobe koje su podvrgnute ovim sistemima nagrađivanja podstiču se da razviju mentalitet zasluga. Oni postaju dobri u pridržavanju standarda drugih ljudi, u praćenju tuđih metoda i u ostvarivanju tuđih ciljeva. Ljudi koji napreduju u ovakvim sistemima su dobri u dobijanju visokih ocena – imaju samodisciplinu da bi dobili najbolje ocene u svim predmetima, čak i u onim koji ih ne zanimaju. Oni vrede kompanijama upravo zato što su dobri u kompetentnom izvršavanju zadataka koji im se zadaju.

Ljudi vođeni unutrašnjom motivacijom nisu takvi. Loši su u obraćanju pažnje na ono na šta im se ukazuje da obrate pažnju. Vinston Čerčil je bio loš učenik upravo iz tog razloga. “Tamo gde moj razum, mašta ili interesovanje nisu bili angažovani, ne bih ili nisam mogao da učim”, napisao je u autobiografiji “Moj rani život”. Ali takvi ljudi mogu biti odlični u obraćanju pažnje na stvari koje ih zanimaju. Oni motivisani iznutra imaju snažnu potrebu za autonomijom. Pokreće ih lična radoznalost, lična opsesija – a snaga ove motivacije zasenjuje one manje motivisane spoljašnjim nagradama.

Motivisani spolja, ljudi imaju tendenciju da žure u mladosti, kada im je zadatak da zadovolje profesore, šefove i druge starije, ali onda prestaju da rade toliko naporno kada se taj cilj ispuni. Oni će verovatno koristiti prečice ako ih to može brže dovesti do cilja.

Još gore, kako je pokazalo istraživanje naučnika kao što je psiholog Edvard L. Disi, ako ljude motivišete spoljašnjim nagradama, možete na kraju da uništite njihov kapacitet za unutrašnju motivaciju. Ako decu nagrađujete da čitaju, možda će kratkoročno čitati više, ali s vremenom će čitanje smatrati neprijatnim poslom, koji treba izbegavati. Studija Londonske škole ekonomije iz 2009. godine koja je analizirala ukupno 51 korporativan plan nagrađivanja učinka, otkrila je da finansijski podsticaj “može imati negativan efekat na ukupni učinak”.

Bruks piše da je jednom pitao grupu svojih studenata, poslednjeg dana na univerzitetu, koja knjiga je promenila njihov život u prethodne četiri godine. Usledila je duga, neprijatna tišina. Na kraju je jedan student rekao: “Morate da razumete, mi ne čitamo tako. Svakoj knjizi se posvetimo samo toliko da prođemo čas.” Ovi učenici su žurili da budu dovoljno dobri da bi bili nagrađeni po zaslugama, ali nisu se udubili u bilo koji predmet kako bi se poboljšali. Nije im se dopao proces učenja po sebi, ono što je potrebno ako ćete nastaviti da se obrazujete deceniju za decenijom – što je, zauzvrat, ono što vam je potrebno da nastavite da napredujete kada vas svet ne nagrađuje impresivnim ocenama i nagradama.

Unutrašnje motivisani ljudi su, nasuprot tome, usmereni na sopstvenu unutrašnjost i često opsednuti, zakopavajući se duboko u neki predmet ili zadatak. Oni smatraju da im je učenje o nekom predmetu ili obavljanje neke aktivnosti prava nagrada, tako da je manje verovatno da će ići prečicom. Kao što je Vinsent van Gog, takođe neka vrsta “kasnog procvata”, koji se mučio da pronađe svoj put i nije naslikao većinu svojih prepoznatljivih dela sve do poslednje dve godine života, pre nego što je umro u 37 – napisao svom bratu: “Tražim. Težim. U tome sam svim srcem.”

Pisac Danijel Pink u knjizi “Šta nas pokreće” tvrdi da modeli spoljašnje motivacije dobro funkcionišu kada su zadaci rutinski, dosadni i tehnički. Ali on citira ogromno istraživanje koje pokazuje da su oni s unutrašnjom motivacijom produktivniji, uporniji i manje verovatno je da će pregoreti. Oni takođe pokazuju viši nivo blagostanja. Na duge staze, zaključuje Pink, “unutrašnje motivisani ljudi obično postižu više od svojih kolega koji traže nagradu”.

Rani promašaji.

Osobe koje kasno “procvetaju” često se ne uklapaju u postojeće sisteme. Oni su loši u praćenju konvencionalnih pravila uspeha. Drugačije rečeno, mogu da budu naporni. Pukovnik Sanders je otpušten zbog neposlušnosti kada je radio kao inženjer na železnici, a zatim je ponovo dobio otkaz zbog tuče s kolegom dok je radio kao vatrogasac. Njegova advokatska karijera prekinuta je kada se potukao s klijentom, a izgubio je posao prodavca osiguranja jer nije bio pogodan da radi za druge. A, onda, s 62, stvorio je recept za ono što je sada poznato kao Kentucky Fried Chicken ili kentaki piletina, franšiza je doživela uspeh s njegovih 69, da bi u 73. godini prodao kompaniju za dva miliona dolara.

Oni koji kasno procvetaju, često imaju prednost – spremnost da se bore s autoritetom.

Jedna studija pokazala je da su oni koji su se specijalizovali u ranoj karijeri imali prednost nakon fakulteta, ali oni koji kasnije cvetaju nadoknadili su to pronalazeći posao koji bolje odgovara njihovim veštinama i ličnostima
Raznovrsna radoznalost. Naša kultura podstiče ljude da se rano specijalizuju. Budite kao Tajger Vuds još odmalena. Koncentrišite se na jednu stvar i postanite zaista veoma dobri, veoma brzi – bilo da je u pitanju golf, fizika ili investiranje. U akademskom svetu, specijalizovanost se nagrađuje: Ne budi naučnik Evrope, već naučnik za holandsko pletenje korpi u 16. veku.

Ali, kada je novinar Dejvid Epštajn proučavao živote profesionalnih sportista, otkrio je da većina njih više liči na Rodžera Federera, koji je menjao sportove kao mali, a manje na Tajgera Vudsa: “Jedna studija pokazala je da su oni koji su se specijalizovali u ranoj karijeri imali ogromnu prednost nakon fakulteta, ali oni koji kasnije cvetaju su nadoknadili tu prednost pronalazeći posao koji bolje odgovara njihovim veštinama i ličnostima.”

Ti “kasno cvetajući” izdrže brutalni period lutanja, dok traže svoj poziv.

Džulija Čajld je pravila šešire, radila je za američku tajnu službu (gde je bila deo tima koji je radio na razvijanju spreja za odbijanje ajkula) i razmišljala o pokušaju da postane pisac romana, pre nego što se upisala u francusku školu kuvanja s 37 godina. Van Gog je bio trgovac umetninama, učitelj, prodavac knjiga i ulični propovednik pre nego što je počeo da slika s 27. Tokom tih godina lutanja, bio je pravi neuspeh. Njegova porodica je osećala sramotu gledajući ga kako propada.

Tokom ovih ranih perioda, osobe koje kasnije cvetaju, napuštaju toliko poslova da ljudi oko njih mogu da pomisle da im nedostaje otpornost. Ali ovo su godine kada oni razvijaju ono što se naziva “raznolikom radoznalošću” – sposobnost da se zaluta u širok spektar interesovanja bez nekog razloga.

Prednost ove vrste radoznalosti mogla bi da bude teško uočljiva kratkoročno, ali postaje očigledna kada počnu da koriste preimućstvo svog znanja, spajajući različite ideje na nove načine. Kada je psiholog Hauard Gruber proučavao dnevnike Čarlsa Darvina, otkrio je da se u decenijama pre nego što je objavio svoje delo “O poreklu vrsta”, ovaj naučnik dopisivao s najmanje 231 kolegom, koji su se bavili oblastima od ekonomije do geologije, od biologije školjki do seksualnog života ptica.

Epštajn primećuje da su mnogi od najuspešnijih naučnika imali različita interesovanja: dobitnici Nobelove nagrade imaju 22 puta veće šanse da provedu veliki deo vremena baveći se amaterskom glumom, kao muzičari, mađioničari, ili slično, u odnosu na one koji nisu dobili nagradu. “Onome ko ih posmatra izdaleka, izgleda kao da rasipaju i prosipaju svoju energiju, dok je u stvarnosti oni kanališu i jačaju”, piše osnivač moderne neuronauke Santjago Ramon Kahal.

Oni mogu imati više načina rešavanja jednog složenog problema, takođe imaju visoku toleranciju na neefikasnost. Koračaju kroz život kao radoznali ljudi koji listaju knjige u knjižari.

Sposobnost samoučenja.

Oni koji kasno procvetaju ne pronalaze svoj poziv dok nisu prestari za tradicionalne obrazovne sisteme. Zato moraju sami da uče. Uspešni samouki ljudi počinju s onim što psiholozi nazivaju “visokom potrebom za spoznajom”, drugim rečima, jako vole da razmišljaju. Leonardo da Vinči je poster za ovu tezu. Bendžamin Frenklin je bio sličan. Kada je imenovan za američkog ambasadora u Francuskoj, umesto da se opusti na svojim transatlantskim putovanjima, on ih je pretvorio u naučne ekspedicije, mereći temperaturu vode, što mu je pomoglo da otkrije Golfsku struju. Oni ovu vrstu kvaliteta kombinuju sa saznajnom poniznošću – poseduju skromnost, tačan osećaj koliko ne znaju.

Ovaj mentalitet kombinuje visoko samopouzdanje (mogu da shvatim, moji standardi su ispravni), s visokom sumnjom u sebe (mnogo toga ne znam). Ta kombinacija je recept za doživotno učenje. Oni koji kasno cvetaju uče sporije, ali i dublje, upravo zato što sami istražuju. Prednost sticanja ovakvog samoukog znanja dolazi s vremenom – što više saznajete o nečemu, brže ćete učiti. Znanje rađa znanje. Istraživači to nazivaju Matejevim efektom – onaj ko ima, imaće više.

Sposobnost da se konačno posvetite.

Naravno, “kasni cvetovi” neće lutati zauvek, u nekom trenutku će se uhvatiti za neki izazov koji uključuje taj njihov snažan unutrašnji nagon. Obavezaće se. Rej Krok je lutao: prodavao je trake, svirao je klavir u bordelu, radio je na čikaškoj berzi, prodavao papirne čaše, a zatim miksere za milkšejk. Na tom poslednjem poslu je primetio da jedan restoran naručuje ogroman broj mašina za pravljenje šejka.

Iz radoznalosti je prešao pola zemlje, i pronašao restoran brze hrane koji je efikasnije pripremao obroke nego bilo koji drugi. “Bilo je nečeg gotovo religioznog u Krikovom inspirativnom trenutku kada je otkrio Mekdonalds”, piše Henri Oliver u knjizi “Second Act”. Kroku je stalo do hamburgera, pomfrita i šejkova više nego drugima, pa je kupio restoran i razvio ga na svoj genijalni način.

Um istraživača.

Do srednjih godina, mnogi kasno procvetali su napredovali i počeli da uživaju u zadovoljstvima koncentrisanog napora. Ali, kako su slobodni od konvencija, mogu da promene mišljenje i unaprede svoje ideje bez brige da će povrediti neke profesionalne norme. Veruje se da su najsrećniji ljudi koji su uspeli da postignu neki cilj, poput osvajanja trofeja ili postizanja renomea.

Ali najbolji trenuci u životu mogu da se postignu u okviru učenja ili potrage tokom celog života. Radi nešto toliko ispunjavajuće da je rad sama nagrada. “Napor je jedina stvar koja daje smisao životu”, jednom je napisala psihološkinja Kerol Dvek sa Stanforda. “Napor znači da vam je stalo do nečega.”

“Tajna života je imati zadatak, nešto čemu posvetiš ceo život, nešto čemu sve daješ, svakog minuta u danu do kraja života”, rekao je jednom vajar Henri Mur. “I najvažnije – to mora biti nešto što nikako ne možete da uradite.”

Mrzovoljnost u strasti.

Tokom svog napretka, mnogi od tih “kasnih cvetova” su razvili hrabro, čak i ljutito razmišljanje, suprotno uspostavljenim institucijama. Veliki likovni kritičar ser Kenet Klark, pišući o slikarima poput Ticijana, Mikelanđela, Rembranta i Sezana, koji su svoja najbolja dela stvorili na kraju života, čak u osamdesetim ili devedesetim, primetio je da, dok su ovi stariji umetnici slikali sa strašću, ova strast je bila naglašena “transcendentalnim pesimizmom”.

To zapravo znači da oni “veoma loše gledaju na ljudski život”, podstaknuti su besom. Britanski umetnik Vilijam Tarner osećao se toliko beznadežno da je jedva govorio. “Kasni cvetači” jasnije odbacuju pravila koja ih guše, da jasnije mogu da se izraze.

Mudrost.

Posle dugogodišnjeg eksperimentisanja, neki uspešni u kasnom dobu prevazilaze svoj zanat ili karijeru i postižu neku vrstu sveobuhvatne mudrosti. Mudrost je komplikovana osobina i počinje s prepoznavanjem obrasca – koristeći iskustvo da biste razumeli šta se dešava. Mudrost je više od toga – to je sposobnost sagledavanja stvari iz više uglova, spajanja perspektiva, i odmaranja u napetosti između ta dva. Tada za ono što često izgleda kao izazovan problem, rešenje dolazi bez napora – godinama sticanim uvidom.

“Stari bi trebalo da budu istraživači”, napisao je pesnik i esejista T. S. Eliot. Za neke koji kasno cvetaju, istraživanje se nikad ne završava. Mudrost je intelektualna osobina – sposobnost da se vidi stvarnost onakva kakva jeste. Ali to je i moralna osobina; egocentričnu osobu ne bismo nazvali mudrom. To je i duhovna osobina; mudra osoba poseduje izvestan mir, sposobnost da se ostane staložen kada su drugi preplavljeni negativnim emocijama.

Mentori Dejvida Bruksa u mladosti bili su Vilijam F. Bakli i Milton Fridman, u to vreme blizu odlaska u penziju. Obojica su promenila istoriju. Bakli je stvorio moderni konzervativni pokret koji je doveo do izbora Ronalda Regana za predsednika SAD. Fridman je promenio ekonomiju i dobio Nobelovu nagradu. Obojicu je pitao – posebno – da li su ikada osetili da su završili nešto, da su uradili svoj posao i da su prešli ciljnu liniju i da konačno mogu da se opuste. Ni jedan ni drugi nisu razumeli pitanje. Nikada se nisu smirili, gurajući celog života ka tome što su videli kao bolje društvo.

Bruks se priseća i pokojnog prijatelja, pastora Tima Kelera. On je još kao mlad iskazao talenat, ali je procvetao kasno – svoju prvu veliku knjigu objavio je s 58 godina. U narednih deset godina objavio ih je još mnogo, a prodate su u više od 25 miliona primeraka.

U isto vreme je u Njujorku osnovao jednu od najuticajnijih crkava u Americi. Kada je oboleo od raka pankreasa u 70, Tim je još bio na vrhuncu svog “kasnog cvetanja”. Njegova duhovna svest, kako je pisao, postala je dublja. Više je želeo da govori o stanju u svetu nego o svojoj bolesti, priseća se Bruks. Imao je više da pruži, i radio je grozničavo do kraja. Iza sebe je ostavio plan – konkretan akcioni plan – kako da se obnove američka crkva i hrišćanstvo u toj zemlji.

Bruks kaže da iznova primećuje taj isti obrazac: tromi na početku, kasni cvetovi i dalje trče tokom poslednjeg kruga – ne usporavaju s godinama.

Oni traže. Oni teže. Oni su u tome svim srcem.

 

Izvor: https://www.theatlantic.com/ideas/archive/2024/06/successs-late-bloomers-motivation/678798/?trk=article-ssr-frontend-pulse_little-text-block

Prevod:AI