U detinjstvu nas često teše da kamenje i štapovi mogu da nam slome kosti, ali da reči ne mogu da nas povrede.

Ali jednom kad steknu iskustvo, odrasli vrlo dobro znaju da to ni izdaleka nije tačno – dok fizičkim povredama treba nekoliko nedelje da se zaleče, negativni komentari mogu da nas osakate za čitav život.

Bilo da je kritiku smireno izrekao nastavnik u školi ili da je surovi komentar izrečen u jeku svađe sa prijateljom ili ljubavnikom, mi imamo običaj da pamtimo kritiku mnogo duže od pozitivnih komentara zbog fenomena zvanog negativna pristrasnost.

Štaviše, čitav niz složenih efekata može da se objasni ovom pristrasnošću, koja je univerzalna sklonost da na nas jače utiču negativne emocije od pozitivnih.

To nas nagoni da obratimo posebnu pažnju na pretnje i da preuveličavamo opasnost, prema Roju Baumajsteru, socijalnom psihologu sa Univerziteta u Kvinslendu i koautoru knjige Moć lošeg: I kako ga pobediti.

I dok naglasak na mračnijoj strani sveta oko nas možda zvuči kao depresivni svetonazor, on je ljudima pomogao da izađu na kraj sa svime, od prirodnih katastrofa do kuga i ratova tako što su bili bolje pripremljeni da se izbore sa njima (mada postoje dokazi da optimizam takođe može da pomogne da nas zaštiti od stresa ekstremnih situacija).

 

Čovečji mozak razvio se tako da zaštiti naša tela i održi nas u životu i on ima tri sistema upozorenja za izlaženje na kraj sa novim opasnostima.

 

Postoji drevni sistem bazalne ganglije koji kontroliše našu reakciju „bori se ili beži”, limbički sistem koji trigeruje emocije u reakciji na pretnje da bi nam pomogao da razumemo opasnost i savremeniji prefrontalni korteks, koji nam omogućuje da razmišljamo logički dok se suočavamo sa pretnjama.

„Naši preci koji su imali negativnu pristrasnost imali su više šanse da prežive”, kaže Baumajster.

Ljudi su uslovljeni da obraćaju pažnju na pretnje i sa samo osam meseci bebe

će sa više pozornosti gledati sliku zmije nego bezazlenije žabe.

Do pete godine, ona nauče da daju prioritet ljutitim ili preplašenim licima u odnosu na srećna.

Baumajster kaže da usredsređivanje prvenstveno na probleme može da bude dobra strategija.

„Prvo se ratosiljate negativnog i rešite sve probleme. Praktično, zaustavite krvarenje.”

Ali dok usredsređivanje na loše može da nas sačuva u ekstremnim situacijama, pristrasnost na negativnost ne mora da bude od pomoći u svakodnevnim situacijama.

Baumajster kaže da dok ne naučimo kako da prevaziđemo neproporcionalni uticaj negativnog, to iskrivljuje naš pogled na svet i način na koji reagujemo na njega.

Život, na primer, ume da izgleda mračno na stranicama dnevnih novina.

Novinari se često optužuju da jure samo loše vesti zato što one prodaju novine i privlače čitaoce.

To je možda delimično tačno, ali istraživači su pokazali da čitaoce prirodno privlače katastrofične priče i skloniji su da ih dele od drugih.

Glasine o potencijalnim opasnostima, čak i ako su malo verovatne, mnogo se lakše šire među ljudima od glasina koje bi mogle da budu pozitivne.

U jednoj studiji, naučnici sa Univerziteta Mekgil u Kanadi koristili su tehnologiju praćenja oka da bi proučili na koje novinske članke dobrovoljci najviše obraćaju pažnju.

Otkrili su da su ljudi često birali priče o korupciji, preprekama, licemerju i drugim lošim vestima, pre nego pozitivne ili neutralne priče.

Ljudi koje više interesuju aktuelni događaji i politika posebno su bili skloni da biraju loše vesti, a opet kad su ih pitali, oni bi odgovarali da više vole dobre vesti.

Ono što čitamo i gledamo u vestima može samo da pojača naše strahove.

Na primer, naš strah od terorizma je naglašen iako je broj ljudi koje su ubile terorističke grupe u poslednjih 20 godina u SAD manji od broja Amerikanaca koji su stradali u kadama tokom istog perioda, objašnjava Baumajster u svojoj novoj knjizi.

Iako zabrinutost od hipotetičke. ali jezive situacije može da nas učini plašljivima, samo jedno malo loše iskustvo može da ima neproporcionalan uticaj na naš čitav dan.

Rendi Larsen, profesor psihologije i nauke o mozgu na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu, proučio je dokaze koji ukazuju da negativne emocije traju duže od pozitivnih.

On je otkrio da smo skloni da provodimo više vremena razmišljajući o lošim događajima nego o dobrim, što bi možda moglo da objasni zašto neprijatni trenuci ili kritički komentari mogu da nas proganjaju godinama.

Ume da bude teško ne misliti na bolne komentare koje su nam uputili ljubavnici, članovi porodice ili prijatelji.

„Rekao bih da negativni komentari od ljudi koje volimo i kojima verujemo imaju više efekta od onih koji dolaze od nepoznatih ljudi”, kaže Baumajster.

To je delimično zato što imamo očekivanja kako naši prijatelji i porodica treba da se ponašaju prema nama.

U nekim slučajevima, negativni komentari ljudi koje volimo mogu da dovedu do dugotrajnih mentalnih rana i ozlojeđenosti, koji opet mogu da dovedu do potpunog prekida odnosa.

Istraživači sa Univerziteta u Kentakiju u SAD otkrili su da se odnosi retko spasu kad partneri ignorišu probleme u vezi da bi ostali „pasivno lojalni”.

„Ne određuju toliko dobre, konstruktivne stvari koje partneri rade ili ne rade jedno drugom da li će veza funkcionisati koliko destruktivne stvari koje rade ili ne rade jedno drugom u reakciji na probleme”, kažu oni.

Jedna druga studija, koja je pratila parove više od 10 godina, pokazala je da mera u kojoj su iskazivali negativna osećanja jedno prema drugom u prve dve godine braka predviđala da li će se oni razići, sa stepenom negativnosti koji je bio viši kod razvedenih parova.

Negativna pristrasnost objašnjava zašto mnogi od nas uzimaju svoje veze zdravo za gotovo kad one idu dobro, ali brzo primete nesavršenosti, pa čak i pretvaraju sitnice u krupne probleme.

Kriticizam se takođe pojačava kad dolazi u većim količinama, čineći društvene mreže potencijalnom sobom odjeka negativnosti.

Uprkos tome što je imala najprodavaniji album 2019, Bili Ajliš je rekla za jutarnji program BBC-ja da izbegava čitanje komentara.

„Počelo je da mi uništava život”, rekla je ona.

„Što su bolje stvari koje uradite, to vas ljudi više mrze. To je suludo. Mnogo je gore nego što je ikad bilo.”

Pop zvezda Dua Lipa i bivša članica grupe Girls Aloud Nikola Roberts još su neke slavne ličnosti koje su javno govorile o posledicama trolovanja.

Baumajster upozorava da mi nemamo sposobnost da izađemo na kraj sa negativnošću na društvenim mrežama, zato što se naš mozak razvio tako da sluša upozorenja bliske zajednice lovaca-sakupljača, a ne stotine hiljada neznanaca.

„I tako, kad čujete negativne komentare velikog broja ljudi, to mora da bude poražavajuće”, kaže on.

Naravno, uticaj trolovanja na internetu i kritike prijatelja variraju od osobe do osobe.

Ali prihvatanje, upijanje i pojačavanje bilo kakvih negativnih komentara može da poveća stres, anksioznost, frustracije i zabrinutost, kaže Lusija Makija, bihevioralna naučnica i gostujuća saradnica na Londonskoj školi ekonomije.

„Izlaženje na kraj sa ovim negativnim emocijama ostavlja veliki trag na našem telu, jer one čak mogu da izazovu i pogoršaju fizički bol”, dodaje ona.

Niz studija pokazao je da ljudi počnu da gledaju pozitivno na stvari kako postaju stariji.

Naučnici ovaj efekat zovu „pozitivna pristrasnost” i smatraju da počinjemo da pamtimo pozitivne detalje više od negativnih informacija posle srednjeg doba.

Baumejster veruje da je to tako zato što moramo da učimo na osnovu svojih neuspeha i kritika u svojim mlađim godinama, ali da se sa godinama ta potreba smanjuje.

 

Međutim, negativni komentari mogu da budu štetni u bilo kom dobu, naročito u vremenima kad smo posebno podložni ili ranjivi.

 

„Kad ste već na kolenima, teže je podići se na noge, tako da bi to mogla da budu teška vremena da se dobiju negativni komentari”, kaže Baumejster.

„Da li su neki ljudi sa određenim tipovima ličnosti podložniji negativnostima od drugih izuzetno je diskutabilno”, kaže Makija, ali skorašnja studija pokazala je da „ne postoje dosledni dokazi” o vezi između karakternih osobina neke osobe ili njene političke ideologije i negativne pristrasnosti.

„Svi smo osetljivi na negativne komentare u smislu da ne postoje ‘jače’ karakterne osobine.

Prihvatanje činjenice da svi dobijaju negativne komentare može da nam pomogne da izađemo na kraj s njima… i može da bude dobra strategija da se zaštiti naše vlastito mentalno zdravlje”, dodaje ona.

„Druga korisna strategija mogla bi da bude doživljavati te komentare kao da imaju više veze sa osobom koja ih iznosi nego sa onim kome je upućena.”

„Prihvatanjem efekta negativnosti, možemo da prevaziđemo neželjene reakcije i čak i da imamo koristi od njih.

Na primer, Šeli Tejlor, profesorka socijalne psihologije sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (UCLA), pokazala je da žene sa rakom dojke ponekad formiraju nerealno optimistična verovanja kako bi im ona pomogla da izađu na kraj s tim.

Ove „pozitivne iluzije” povezane su sa mentalnim i fizičkim mentalnim prednostima, sugerišući da čak mogu da pomognu da se snagom volje pobede fizički problemi.

Rad Šeli Tejlor ukazao je i na reakciju koja se često koristi kad je čovek suočen sa negativnošću, po imenu minimizacija, a to je naša sposobnost da „ublažimo, minimizujemo ili čak potpuno izbrišemo efekat tog događaja”.

Na primer, pacijentkinje sa rakom dojke iz studije Šeli Tejlor ponekad su se poredile sa ženama kojima je lošije u životu nego njima, da bi njihovi problemi izgledali manji.

Skakač Feliks Baumgartner, profesionalni avanturista, možda nije neko za koga biste pomislili da mu je potrebna tehnika minimizacije kako bi se izborio sa svojim strahovima.

Ali Majkl Žerves, psiholog koji radi sa olimpijcima, koristio ih je da pomogne Baumgartneru da postigne svoj cilj i postane prvi skakač sa neba koji je probio zvučni zid.

Prema intervjuima koje je on davao, Baumgartner se plašio da će ostati zatočen u svom specijalno pravljenom odelu.

Umesto da doživljava te negativnosti kao potencijalni zatvor, Žerves ga je naučio da vizualizuje odelo kako ga pretvara u superheroja, pojačavši time pozitivne strane i umanjivši negativne.

Uz pomoć kombinacije tehnike disanja i oblika kognitivno-bihevioralne terapije (CBT), Baumgartner je uspeo da izgradi otpornost u odelu, ostvari svoj cilj i postane Neustrašivi Feliks.

Mali broj nas će deliti Baumgartnerove uzvišene ambicije, ali zato svi možemo da naučimo nešto od njega.

Ako potisnemo negativno a istaknemo pozitivno, imamo više šansi da ostvarimo naše snove.

 

IZVOR: bbc.com