HELLO WORLD...

Donosila sam neke loše odluke u životu (Ne osuđujte! Postoji li među vama neko ko nije?!). Pogrešila sam puno puta i udarala glavom o zid. Grešila sam kada su u pitanju lični izbori, porodični odnosi, kada je u pitanju poslovna odluka, grešila sam u vezama i grešila sam u procenama.

Prva stvar zajednička za sve pogrešne odluke, je da sam uvek znala da grešim. Svaki put, čitavo moje biće se protivilo odluci. Srce bi mi jače zalupalo, želudac se stegao, mučnina bi počela da se podiže od stomaka do grla, a creva kao da bi mi se upetljala u stomaku. Sve to, pratilo je neprekidno preispitivanje donesene odluke, nabrajanje razloga koji odluci idu u korist i na kraju krajeva-ubeđivanje same sebe da sam dobro postupila. U zavisnosti od težine odluke, to neprijatno osećanje koje bi me čitavu obuzimalo, umelo je da traje danima, nedeljama, nekada čak i mesecima, sve do momenta u kome počnu da se ispoljavaju posledice. Tada, potvrdilo bi se ono što sam sve vreme naslućivala-pogrešila sam!

Druga stvar zajednička za sve moje pogrešne odluke je da su bile dobro promišljene, racionalizovane i analizirane puno puta. Ni jedna nije bila impulsivna ili doneta na prečac. Analizirala sam sve moguće ishode, staloženo i racionalno, trudeći se da ostavim po strani svoje emocije, kako bi donešena odluka bila „zdravorazumska“. Avaj! Prošlo je mnogo vremena dok sam shvatila da je, svaki put, baš to bila kardinalna greška. Naučila sam da prepoznajem signale svog tela koji me usmeravaju od pogrešnih, a ka pravim izborima i da se sve više oslanjam na intuitivno, na osećaje. Što sam više učila kako da osluškujem svoje telo, to su signali postajali jasniji, obrasci uočljiviji, a donošenje teških odluka sve jednostavniji proces. Puno puta ponovljena dilema „srce ili mozak“ prestala je da to bude. Rešila sam, ubuduće, slušaću samo svoje „srce“ ili kako ja to radije volim da kažem:“Biće kako duša ište.“

To je odluka koja menja život.

U školama nas uče kako čovek poseduje samo pet čula, nepravedno zanemarujući šesto, premda smo svi na ovome svetu svesni postojanja intuicije, odnosno predosećanja da će se nešto dogoditi na određeni način. Svi znamo da postoji, ali ne znamo koje receptore niti koji organ da pripišemo tom šestom čulu, pa se radije pravimo da ono nije tu. Takođe, medicini je znano da unutar našeg mozga, u večitom mraku, između dve hemisfere, postoji pinealna žlezda, poznatija i kao epifiza, koja je izgrađena od foto receptora, poput kakvog oka i čija je funkcija nepoznata, a sve ukazuje da je povezana sa duhovnim aspektom i da joj se veličina povećava srazmerno sa rastom duhovnosti. Ako pripišemo epifizi funkciju trećeg oka, našeg šestog čula, pa to čulo povežemo sa nečim opipljivim, materijalnim, da li će to pomoći da poverujemo u svoju intuiciju?

Naučeni smo da ne verujemo u ono što ne vidimo, što ne možemo da opipamo i kažemo:“da, to je stvarno, to postoji.“ Kako onda verujemo u ljubav, u tugu, u mržnju, u bilo koju emociju na ovome svetu? Mogu li da se vide? Ne. Možete videti dokaze nečije ljubavi, čuti reči koje je potvrđuju, ali samu ljubav ne možete videti, ona je čisto duhovna, apstraktna… Ipak verujete u nju… Onda mora da verujete i u dušu.

Ako verujete u dušu, znate da je ta duša starija od vašeg tela, za nju vreme ne postoji. Ona je sveprisutna, sveprožimajuća, jedina zajednička sila, uvek ista, u svim svetovima beskraja našeg univerzuma. Ona je sveznajuća i nepogrešiva, samo joj trebate pružiti priliku da vas u to i uveri. Nemate šta da izgubite.

Vaša duša pokušava da komunicira sa vama, da vam se obrati. Vaša duša pokušava da pusti svoj glas, ali vi je potiskujete, ućutkujete, ignorišete. Imate mapu blaga, zakopanog u dubinama vašeg bića, a na vama je da li ćete je iskoristiti.

Kako komunicirati sa svojom dušom?

Prvo je neophodno da umirite svoje telo. Zauzmite udoban položaj. Opustite se i relaksirajte. Dišite smireno i ujednačeno. Razmišljajte o stvarima koje vam prijaju i koje vas opuštaju. Dozvolite da vas obuzme mir. Tada iznesite pred sebe dilemu koju treba da rešite, odluku koja čeka da bude donesena. Razmišljajte o mogućim ishodima. Nemojte se emotivno unositi, pokušajte da dilemu posmatrate sa distance, a da pritom obraćate pažnju na signale koje vam vaše telo šalje. Posmatrajte svoje osećaje, registrujte reakcije vašeg tela. Da li vam je srce brže zalupalo? Da li vam je vazduh zastao u plućima? Osećate li knedlu u grlu? Osećate li pritisak u glavi? Osećate li toplinu u grudima? Obuzima li vas nemir ili mir? Obratite pažnju na reakcije svog tela dok meditirate nad odlukom koju treba da donesete. Da li su reakcije prijatne ili neprijatne? Šta izaziva prijatnu reakciju? Upravo ste otkrili pravu odluku.

Vremenom, vaša duša oglašavaće se sve jasnije i sve glasnije. Signali će biti sve prepoznatljiviji, a vama će biti potrebno sve manje vremena da ih rastumačite. Kako budete komunicirali sve više sa svojom dušom, sve ćete manje biti svesni granica gde prestaju vaše svesne misli, a gde počinje razgovor sa vašom dušom i najzad-prestaćete da se identifikujete sa svojim telom i vi i vaša duša postaćete jedno.

Da li će vas ovo sačuvati od grešaka? Svakako da neće. Da li će odluke biti pogrešne? Svakako da neće.

Neke greške su neminovne, sudbina nas uslovljava da ih napravimo, kako bismo nešto naučili, kako bi naša duša stekla novo znanje i razvijala se. Neke boli moramo da preživimo, neke lekcije da ponavljamo dok ne naučimo da primenimo obrađeno gradivo. No, baš to je put kojim treba da kročimo. Odluka koja nas je dovela na taj put je ispravna. Duša ne greši, duša nam uvek pokazuje pravi smer u kome treba da se krećemo. Duša zna šta joj je potrebno. Sve je dobro za nešto, premda to „nešto“ često ne možemo da dokučimo sve dok događaj ne sagledamo kroz distancu koju nam donosi vreme, kada najzad možemo da uvidimo koje odluke su dovele do kojih novih izazova i novih dešavanja. Na kraju samo možemo da konstatujemo-sve je onako kako treba da bude.

*Za one koji ne veruju u dušu (premda sumnjam da među čitaocima mog bloga ima takvih), preporučila bih malu vežbicu: pokušajte da meditirate nad dilemom: postoji li duša ili ne. Sve će vam se samo kazati.

Aleksandra Pešić