I jedno i drugo… Pre nego što uronimo u ovu važnu temu – brz ulazak u ljubavni odnos nakon raskida je čest iz nekoliko razloga, a neki od njih su navedeni u nastavku teksta.

Emocionalna praznina: Nakon raskida, osoba može osećati prazninu i usamljenost. Ulazak u novi odnos može delovati kao način da se popuni ta praznina i da se ublaže osećaji tuge i usamljenosti.
Odvraćanje pažnje: Upadanje u novi odnos može služiti kao distrakcija od bola i stresa koji dolazi s raskidom. Osoba se fokusira na novu vezu kako bi izbegla suočavanje sa svojim emocijama.
Potreba za potvrdom: Nakon raskida, osoba može tražiti potvrdu da je privlačna i vredna ljubavi. Novi odnos može pružiti osećaj da je neko ponovo zainteresovan za nju i da je poželjna.
Strah od usamljenosti: Strah od usamljenosti može naterati osobu da brzo uđe u novi odnos kako bi izbegla osećaj izolacije i praznine.
Društveni pritisak: Društveni pritisak ili očekivanja drugih ljudi da osoba brzo nađe novog partnera mogu dovesti do brzog ulaska u novu vezu, čak i ako osoba možda nije spremna za to.
Nedostatak samopouzdanja: Osoba koja je nedavno doživela raskid može imati nisko samopouzdanje i osećati se nesigurno. Novi odnos može pružiti prividnu potvrdu i podršku.
Nejasan raskid: Ako raskid nije bio potpuno razjašnjen ili ako su ostale nerešene emocije, osoba može pokušati da prebaci fokus na novu vezu kako bi izbegla suočavanje sa nerazrešenim stvarima iz prošlosti.

Hajde da pričamo o ovome….

Ah, tako je primamljivo, pa u neku ruku i prirodno, normalno, što pre potražiti novu osobu nakon završetka partnerskog odnosa… kao da kakve emocionalne niti kojima smo bili povezani vise u zraku, sveže pokidane, lelujaju grozničavo i naelektrisano, traže nešto za šta će da se zakače – sve nas boli, ječi, žudnja za drugim bićem ne jenjava, samoća, beznađe, strah, dezorijentisanost nas preplavljuju…

Ali – čekaj.
Stani.
Udahni duboko sad.
Daj sebi priliku da dođeš najpre sebi, da se ,,niti” smire, a onda zaista i razvežu.

Teorija vezanosti, emocionalnog vezivanja, biološka je činjenica i naučno je dokazana. Ona kaže da smo prirodom dani da se vezujemo, a veze koje stvaramo sa drugim ljudima potpomognute su hormonima, neurotransmiterima, posebnim regijama mozga – posebnim sentimentima u duši. Potrebno je vreme da se ovaj telesni i emocionalni koktel nakon završetka odnosa stiša, i za to vreme bolje ne ulazi u novu vezu.

Zašto?

Svi su izgledi da, ukoliko u ovom stanju šoka i uđeš u novi odnos, ući ćeš nemiran, labilan, oslabljen, dezorijentisan… ne zapravo prisutan i ne zapravo svoj. Gledaćeš da utoliš emocionalnu glad pre nego da se autentično povežeš sa drugom osobom; da namažeš anestetik na pokidane niti, pre nego li postepeno i lagano osobu upoznaješ, pa proceniš, pa poželiš, pa polako sa njom nešto dalje stvaraš.

Zašto neprekidno mislimo na nekoga?

Gotovo svi mi u svom okruženju poznajemo osobe koji su se samo par nedelja ili meseci nakon bolnog raskida silovito povezale ili venčale sa nekim drugim, ili nekoga upoznale, ishitreno se uselile u zajednički prostor ili se preselile na drugi kraj sveta… sve je to delovalo isuviše naglo, neprirodno, a oni sami kao neki usiljeni par, pre maničan nego zaista, istinski mirno zadovoljan, ili pak čudno diskonektovan, nesinhronizovan… i svi su izgledi da je dotična osoba pre odabrala da uđe u novi odnos, nego da poradi na sopstvenom isceljenju. (Mada, nije ni to kraj sveta. Što je ljudsko nije nam strano – sve se da sanirati, pa i naši iz bola i konfuzije napravljeni izbori.)

Mislim, možemo li ovu osobu da krivimo? Možemo li sebe da krivimo, jer realno, svi smo mi manje-više bili u ovoj situaciji? Deo nas, opet prirodno, naginje da se uz neku drugu osobu umiri; ali deo nas zna da to verovatno nije baš dobra ideja… ali se o to češće oglušimo.

Jer suočavanje je bolno. Teško i bolno. Treba izdržati udare samoće.

Treba izdržati udare razvezivanja emocionalnih niti, a telesno to zaista nalikuje skidanju sa kakve droge (i zaista je tako – hemija mozga se menja, a što je silovitiji i neočekivaniji raskid po nas bio, to je ovaj telesni udarac teži).

Treba izdržati i udare besmisla, beznađa da će ikada biti bolje i da ćemo ikada pronaći ,,svoju” osobu.

Treba se suočiti sa repetitivnim obrascima koje primećujemo kod sebe.

Treba prekopati i videti zašto se to dešava.

Treba uočiti kakav nas tip ljudi privlači i zašto, a što je još teže – suočiti se sa time kako mi sami doprinosimo disfunkcionalnim odnosima ili kako smo i mi sami doprineli kraju odnosa…

I zato, jednostavno, ulećemo. Tako je lakše, tako je ljudski i prirodno, ali nažalost, često nije trajno ili dugoročno rešenje. Nalepićemo flaster u vidu nove osobe, ali ćemo prokrvariti… Možda ne mnogo i možda ne odmah, ali biće to ono nezadovoljstvo koje lagano tinja i svuda nas prati; sipi, kao neka neobjašnjiva seta, neuhvatljiv oblak iznad naših glava koji nas orobljava mira, spokoja, energije, smisla, osećanja da je sve ok… jer i nije ok.

Nije ok – jer nismo dali našoj duši vremena da se oporavi. Od šoka. Od gubitka. Nismo joj dali vremena da odtuguje. Da se isplače. Ne samo povodom poslednjeg, već povodom mnogih gubitaka. Nismo joj dali priliku da se pročisti svojim suzama, da zaista dođe u kontakt sa sobom, u osami – da zaista upozna sebe. Da iz tog mesta poznavanja sebe, krene u neki novi život. Dali smo joj samo anestetik, a posle se pitamo zašto smo zombirani.

 Ne možemo, naravno, čekati ni da sve svoje rane ikada zadobijene zacelimo, pa da u odnos uđemo (a neke se baš lepo i do-cele u nekim lepim zagrljajima) – ali hajde da makar ne ulećemo u nove partnerske odnose u akutnoj fazi šoka. Osobu koju je lupio automobil nećemo podići za ruku i odvesti je u diskoteku. Odvešćemo je u bolnicu. Po negu, zbrinjavanje i brigu. Okružićemo je dragim ljudima, potrepštinama, lekovima, supicama, stvarima koje voli i u kojima uživa. Daćemo joj priliku da boluje i polako se vraća sebi. Vodićemo je na kontrole, pratiti njen napredak, pomoći da se ponovo osposobi za normalan i ispunjen život.

44 ŠTETNE MANIPULATIVNE TAKTIKE KOJE KORISTE NARCISI, PSIHOPATE I SOCIOPATE

Isto tako je i sa dušom. Pružite svojoj duši istu ovakvu brigu, nakon jednog od najvećih gubitaka koje ljudsko biće može da doživi, nakon gubitka osobe koju je volela. Volite i sebe dovoljno da sebi podarite poklon tugovanja i zaceljenja. Koliko god da vam je potrebno, odtugujte. U redu je.

Nagrada za ovaj hrabar ulazak u tugu biće sve iskreniji, dublji odnos sa samim sobom, a onda, kada stvarno POŽELITE, a ne onda kada iz neizdrži MORATE – i jedan prisan, autentičan, ispunjavajući odnos sa nekim posebnim drugim.

Odzombirajte se i plačite. Plačite i tugujte, odtugujte sve svoje gubitke ikada, sve ružne reči ikada, sve mrke poglede, nepravde, propuštene prilike, greške, loše procene, sva loša i bolna ponašanja od strane dragih nam ljudi… dajte svemu priliku, što spontno dođe, da izađe napolje, napolje, napolje. Sve što ostaje zakopano, neprepoznato, neodžalovano, truje nas, blokira i slabi.

Možda u tom procesu neočekivano izađe i neki bes, ljutnja, ko zna na koga i povodom čega, ili druga emocija ili sećanje. Ovo je idealan momenat za rad na sebi, bilo samostalno, bilo sa terapeutom, potražiti podršku dragih, dobronamernih i mudrih ljudi. Treba znati da ne traje tuga zauvek; tuga je prirodni mehanizam psihe kojim nam pomaže da se sa gubitkom suočimo, da ga odžalujemo, malo odmirujemo, a zatim sa novom mudrošću produžimo dalje.

Jer kako to živimo ako sebi uskraćuemo ovaj vrlo važan životni momenat – momenat dolaska u kontakt sa samim sobom, momenat sticanja životne mudrosti? Kako živimo bez toga? Kako živimo a da ne znamo ko je zapravo osoba koja živi naš život? Šta želi ta osoba? Šta je pokreće? Koje su joj vrednosti, koje su njene strasti? Na šta pristaje, a na šta više ne pristaje?

Nažalost ili na sreću, ove mudrosti nam često dolaze tek nakon velikih gubitaka i patnje. Svoj životni kompas štelujemo najbolje baš u ovim momentima. Ne odbacujmo ove darove, samo zato što nam ih život isporučuje na bolan način.

 

Jelena Veljković, Beleške sa psihoterapije