U svojim je mlađim danima Roki bio primer čistoće i časnosti. Širio je „miris dobrog čoveka“. No, nakon nekoliko godina braka, usvojio je par loših navika, a njegov je karakter počeo tamniti. Postao je osoba koja „nit’ smrdi, nit’ miriše“. Kasnije je izašla na videlo njegova bračna prevara i dvostruki život kojeg je duže vreme vodio. Ali puno pre toga odala ga je promena mirisa.
I tu parfem ne pomaže – ma kojem god statusnom razredu pripadala njegova parfemsko kamuflažna investicija! Jer telo proizvodi vlastiti miris koji ne može slagati. Zato nečija osobnost smrdi kao puh, a nečija miriše kao ruža. Štaviše, telo najintenzivnije stvara mirise upravo na onim delovima tela koji najviše žude za poljupcima.
Zdravo telo ne stvara ništa neugodno nosu, uhu ili oku. Kad telo počne stvarati iritantne zvukove, ili počne smrdeti, ili ružno izgledati – nešto ne štima: ili se brani, ili je već obolelo. To se odnosi na sve telesne izrasline, kožne poremećaje, kihanje, šmrkanje, hrkanje, podrigivanje, žgaravicu pa čak i štucanje, a posebno na kašalj i vetrove.
Na površnoj razini je puštanje neugodnih vetrova izraz neprimerenog ponašanja prema društvu, a na dubljoj, prema sebi. Nije sramota imati plinove. Sramota je uništavati telesni hram otrovima koji stvaraju plinove. Nije sramota kašljati. Sramota je trovati pluća duhanskim dimom. Nije sramota što je prema drugima sramota. Sramota je što je prema sebi sramota.
Ljudi danas uglavnom imaju vonj koji je ishod hemijskih reakcija konzumacije antihrane, cigareta, pića, droge i lekova. No, ono što ponajviše zaudara u čoveku je – glupost! Nema dezodoransa koji to može prikriti! Ljudski miris je tim ugodniji što je više izraz zdravog razuma, inteligencije, celovitosti, a nadasve božanske ženstvenosti, odnosno, muževnosti.
U drevno doba, dok su Div i Diva – kao jedina dva svesna pola ljubavi na Zemlji – sjajili veličanstvenim suncem pleksusa, oko sebe su širili nedokučiv miris cveća. Kada bi vođenjem ljubavi na božanski način obnavljali svoju zlatnu svetlost, istovremeno bi obnavljali svežinu svojih finih mirisa. Izvor tih mirisa bilo je cvetanje njihove svesti. Međutim, danas tih mirisa gotovo ni nema.
Više puta sam svedočila kako bi neki muškarac reagovao odbojnošću prema zgodnoj ženi, a da dotičnu i ne poznaje: „Nešto u vezi s njom mi se ne sviđa. Ne znam, nekako mi smrdi!“ Ono što nisu mogli znati o dotičnoj jest njezina promiskuitetnost. Što im je smrdelo? Miris ili smrad dolaze od sposobnosti za ljubav. A sposobnost za ljubav dolazi iz polnih organa.
Vekovima je učeći kako da ga zadovolji, muškarac naveo ženu da ga želi. Kao posledica toga, danas slobodoumne žene same biraju i uzimaju muškarce. Ali one to čine iz nametnutih muških vibracija. I zato dobivaju pogrešnog. Jer žena, u svojoj biti, ne žudi za muškarcem. Ne na taj način. To joj nije potrebno. Žena je princip koji privlači. Izvorna ženstvenost je neodoljivi živi magnet.
Boginja sebi privlači bez izbora, a to znači i bez greške, pravog muškarca koji će je voleti istinski. Nije na ženi da bira muškarca. Um to ne zna. Ali baba misli da zna. Na ženi je da se obrani od svih krivih. A pravi će i sam doći. I kada je penis ispunjen ljubavlju i svešću oslobodi požude, vagina ponovo postaje meka i podatna, nezahtevna i nedužna, mirna i mirisna.
Suzdržavajući se od antiseksa i odbijajući sjedinjenje s telima koja su puna povesti, požude, nezadovoljstva i nemira, nekolicina žena i muškaraca se uspela održati relativno čistima. To su bili mistici, sveci i askete raznih religija. Oni su voleli božansku energiju u svojim vlastitim telima. Žena je ljubila boga-muža u svome duhu. Ljubila je „Erosa onoga sveta“.
Pa ipak, u poredjenju sa punoćom prvobitnog isijavanja Diva i Dive, njihova je čistoća bila neuravnotežena, necelovita i bleda. Bez obzira na uzvišenu predanost, svojim negiranjem i potiskivanjem ovozemaljske potrebe za seksualnim sjedinjenjem, mistična je askeza postala izdvojena i neprirodna. Kao takva je mogla stvoriti samo krhotine bogova i boginja.
To se moglo videti i po njihovim aurama. Veličina i bleštavost auri se postepeno smanjivala. Naposletku je ostao tek mali kružić oko glave – aureola. Danas je aureole moguće primetiti na starim slikama i ikonama. One pokazuju u kolikoj meri je čovekova ideja o zemaljskoj ljubavi vremenom osakaćena, svedena na formu i obezmirisana.
Moja Istra, na primer, ima miris po davno zaboravljenim civilizacijama. Puna je čuda. Ima čak i – mumije! U vodnjanskoj se Župnoj crkvi svetoga Blaža čuva 370 relikvija 250 različitih svetaca. Uz trn s Isusove krune, komadić vela Bogorodice, česticu Kristova križa i mnoge druge, posebnu pozornost privlače neraspadnuta, posve očuvana tela ili delovi tela šestoro svetaca.
Jedna od njih je i Nikoloza Bursa. Živjela je u samostanu kraj Venecije. Lečila je molitvom. Mnogo je puta za vreme molitve zatečena u levitaciji. Satima je ostajala u čudesnom svetlu. Njeno telo je iskopano 14 godina posle. Bioenergetičari su utvrdili da iz njega zrači energija u promeru od 32 metra. Priča kaže da se prilikom otvaranja groba širio predivan miris.
Ako tako miriše mrtvo telo, kako li tek miriše živo? Ako tako blagotvorno zrači eho jednog postojanja, kako li tek blagodari živa prisutnost čiste žene? Jer legende pričaju da neraspadnuta tela svetaca imaju čudesnu moć ozdravljenja. Ali ne zbog njihova vremena. Vreme nije nešto što poboljšava stvari. Vreme je proces u kojem se stvari postepeno pogoršavaju. Vreme smrdi.
Svesnost je ta koja poboljšava stvari. Biće, koje u sebi ne natiskuje iskustva i povest, nego ima čist prostor mira – miriše. Mir je kvaliteta duha koja je svoj oset smestila u nos. Miris dolazi od grč. „míron“, što znači sveto ulje. Jer u miru i mirisu je svetost. Mirisi nadražuju cula i nadahnjuju misao. Čak i onu drevnu. Oni su eterični otvarači vrata u memoriji koja su odavno zaključana.
Miris je supstanca koja ide najdublje u podsvest ali i nadsvest.
Mirisi su tragovi tajni o nama, našem poreklu i putu.
Kad pronađeš svoj miris – setićeš se sebe.
Nema komentara