U daleka praistorijska vremena, kada su divlje strašne zveri lutale planetom spremne da pojedu sve što vide, kada je klima bila toliko hladna da je bilo lakše smrznuti se i pretvoriti se u ledenicu nego pronaći bar kakvu hranu, živelo je jedno pleme, i u njemu je bila žena o kojoj su sve žene s majke na ćerku nosile legendu i prenosile je od usta do usta.

Niko se više ne seća njenog imena, ali zahvaljujući njoj, sve njene ćerke, unuke, praunuke i potomci i dalje dobijaju ne samo sve što im je potrebno od života, već i luksuz u vidu nakita, moderne odeće i ogromnog broja obožavalaca.

I sve je počelo ovako.

Te godine, pleme se očajnički branilo od rastućih napada zveri.

Žene su se branile i lovile rame uz rame sa muškarcima. Niko nije mogao da zamisli da žene mogu da ostanu u pećinama i da ne idu u lov sa muškarcima. Uvek je bilo ovako – svi članovi plemena sve su radili zajedno.

„Plen će teško doći u naše ruke“, rekao je vođa. Ono želi da mu budemo užina. Čeka nas glad ako se sreća ne okrene prema nama.

Pleme nije videlo hranu za 10 zalazaka sunca. Snaga je napuštala tela ratnika. Viseće glave bile su vidljive u sumraku pećine posute ogromnim gromadama.

Režanje i škrgutanje kandži o kamene gromade navelo ih je da shvate da je pleme zarobljeno.

Životinje su htele da izvuku  ljude iz pećine i progutaju ih kao što mačka jede miševe u svojoj rupi.

Odjednom, jedna žena, koja se spolja nije razlikovala od ostalih, ustane i priđe vođi.

„Vi ste jak ratnik“, rekla je. Vi ste vešt lovac. Možete brzo trčati. Vaša brzina je naše spasenje. Nijedan tigar se ne može porediti sa tobom. Zato što niste samo brzi, već ste i pametni. Ovu mačku možete lako nadmudriti, a pobeda će, kao i ranije, pripasti vama.

Ženine reči podsetile su vođu na njegove stare dane i glava mu se podigla.

Voleo je da je sluša, jer mu se od njenih reči vratila snaga u mišiće, uz dostojanstvo i ponos na sebe.

Pogledala ga je u oči i pročitala u njima: “Molim te, nemoj da prestaješ, nastavi da pričaš!” I tako je nastavila.

– Mi smo ti na teretu, slavni ratniče. Sam ćeš ga ubiti brže nego sa gomilom žena koje moraš da štitiš. Neprimećeno, izlazeći iz pećine, postaćete iznenađenje za zver, neće imati vremena da se podigne, jer će mu vaše koplje probiti srce. Znam da će biti! Vi ga ubijete, mi ga pojedemo, a onda se preselimo na mesto gde nijedno stvorenje ne može da dopre do nas. Odvešćeš nas u raj. Znam to!

Rekavši to, žena se vrati na svoje mesto i sede zatvorenih očiju. Od vođe nije očekivala ništa, verovala je da će ih ovaj jaki čovek spasiti. I iako se vođa nije pomerao, nije se brinula – vođa je uvek sam donosio odluke.

Bilo je podne 11. dana. Svi su bili umorni od vrućine, a žena je zaspala, kao i mnogi drugi…

Probudila se vrišteći. Svi su uzbuđeno vikali i skakali, a ona nije odmah shvatila da vođa umazan krvlju nije ranjen, već drži meso u rukama. Shvatila je: pobedio je vođa!

Dok su svi spavali, uključujući i ogromnog sabljastog tigra, umoran od sparne vrućine, vođa je izašao iz pećine i gurnuo kamen na zver. I dok se zaprepašćeni dizao, vođa je skočio na njega i zabio mu koplje u srce.

Pobeda je bila tako laka da vođa, sečeći stomak tigra, nije mogao u potpunosti da veruje u svoju sreću. Ranije, kada je lovio sa celim plemenom, bilo je mnogo gubitaka, a hrana je uvek bila bogato začinjena tugom za mrtvim drugovima.

Vođa je shvatio koliko je mudra žena koja je verovala u njegovu pobedu i hteo je da joj priđe.

– Ubio si zver, šefe. Spasio si nas. Ti si veliki ratnik! Zauvek ću pamtiti tvoje delo. I molim vas, šefe, odvedite nas negde gde ćemo biti bezbedni.

– Dobro, ženo, sigurno ću te dovesti tamo. I pomisli u sebi: „Ova žena je moj srećni talisman. Želim da svakodnevno slušam reči njene vere u mene. I dokle god ona veruje u mene, uvek ću joj dolaziti po njenu veru!“

A žena pomisli: „Trebam mu više nego meni on! Ja ću ga inspirisati na velika dela. Sve dok verujem u njega, on je moj!“

Godinama kasnije, pevala je uspavanku svojoj ćerki. Prevedeno na naš jezik, njegovo značenje je zvučalo ovako:

 

„Kad porasteš, izaberi čoveka u koga veruješ svim srcem.

Svaki put mu reci šta želiš da uradi za tebe – i on će to sigurno učiniti.

Potrebna si mu tvojom snagom vere, kao što su suncu potrebne planete okolo, kao što je svim živim bićima potreban vazduh.

Potrebna si mu da bi postao heroj.

Potrebna si mu, jer bez tvoje vere neće doživeti jutro.

Veruj u njega i neka tvoja vera dopre do njega svaki dan u tvojim rečima.

Ako razgovaraš sa čovekom – neka reči budu pune vere, ako ćutiš – neka i tišina bude puna vere u njega.

I on će ti doneti ono što želite.”

Hteo sam da vam pričam o ovoj ženi i njenoj pesmi, drage žene, ćerke i majke. Neka vam njena pesma pomogne da uvek lako i sa mirom u srcu dobijete ono što želite!

©Mark Ifraimov

 

Izvor; bebamur.com