Kad je mudri kralj Guru otišao da proveri šta Luri rade sa zemljom koju im je dao, imao je šta i da vidi: pošto su samo svirali i pevali, nisu obrađivali zemlju koja im je poklonjena, a stoku, oruđe i seme prodali su u bescenje…
Jedna od najpoznatijih romskih legendi o njihovom nastanku, Lurska legenda, koju je persijski pesnik Firdusi zabeležio u svojoj “Knjizi o kraljevima” još oko 420. pre naše ere, govori o Bahram-Guru, dobrodušnom i mudrom vladaru iz Sasanidske dinastije, koji je želeći da svojim podanicima olakša život, došao na ideju da im pronađe neku razonodu, ni ne sluteći da će imati presudnu ulogu u istoriji jednog naroda.
Kad je primetio da su njegovi podanici iz dana u dan su sve tužniji, jer su stalno radili, bez odmora i zabave, Bahram-Gur je od kralja Kambodže i indijskog maharadže Šankala zatražio da među svojim podanicima izaberu neku veću grupu ljudi, koja ima talente i sposobnosti da olakša život drugim ljudima, što su ovi odmah prihvatili: nedugo zatim, kao dar indijskog Maharadže, u Bahram-Gurovu zemlju stiglo je 12.000 pevača i svirača.
Da bi mogli da žive od svog rada, Bahram im je dao zemlju, oruđa i semenje raznih biljki.
Ovi ljudi, po imenu Luri, koji su bili dobri muzičari i zabavljači, sve vreme su svirali i pevali, zbog čega su Bahram-Gurovi podanici dobili volju za životom i oraspoložili se, a on konačno bio srećan.
Posle godinu dana, mudri kralj Guru rešio je da proveri šta Luri rade sa zemljom koju im je dao, ali tada je imao šta i da vidi: pošto su samo svirali i pevali, nisu obrađivali zemlju koja im je poklonjena, a stoku, oruđe i seme prodali su u bescenje. Takođe, da ne bi gladovali, prosili su, što je njega posebno razljutilo, pa im je naredio da pokupe svoje instrumente i odu iz njegove zemlje.
Luri su ga poslušali i krenuli dalje, od kad lutaju svetom, zabavljajući druge, uz pomoć svojih instrumenata i nekih životinja, poput majmuna ili medveda.
Osim priče o 12.000 lurskih pevača i svirača od kojih su nastali današnji Romi, brojne su one u kojima je glavni lik ciganski car Penga, koji je posle Boga bio najmoćniji na planeti.
Kad je Penga jednog dana, izazivajući Boga, okupio svoju vojsku i izdao zapovest da udaraju u bubnjeve, zemlja i nebo tresli su se od lupnjave.
Od tolike buke, navodno se i sam Bog uplašio, pa mu je predložio da žive u miru i slozi. Romski car je, međutim, nastavio da ga provocira, dokazujući mu da je i on u stanju da pravi čuda: čas je izazivao grmljavinu, čas kišu, sve dok Bogu nije dojadilo. Tada je Bog silom nebeskom ubio Pengu, njegovo najmoćnije carstvo razorio i njegove podanike prokleo da neprastano idu od zemlje do zemlje, ne nalazeći nigde mira.
Ovaj nomadski narod vremenom se podelio u više plemena i grupa, koje imaju zasebne nazive i karakteristike.
Primera radi, Banjaši su vlaško romsko pleme kome je maternji jezik rumunski. Ovako ih najčešće nazivaju njihovi saplemenici Džambasi, a njihovo ime u prevodu znači “rudari”. Banjašima se nazivaju i Romi koritari u Slavoniji i Vojvodini, ali i Karavlasi u Bosni.
Džambasi govore romskim jezikom s mnogo primesa rumunskog. Bave se trgovinom, najčešće konjima. Ime su dobili od rumunske reči “geambas” koja znači: poznavalac konja, dobar jahač, ali i mangup, lupež i probisvet.
Kaldaraši su vlaško romsko pleme kome je romski jezik maternji. Veoma su rasprostranjeni po svetu, kako zbog svoje brojnosti, tako i zbog specifičnog zanimanja koje ih primorava da žive čergaškim načinom života. Naime, oni se bave kotlarstvom, po čemu su i dobili ime. Govor kalderaške grupe, u manjoj meri, sadrži i pozajmljenice iz rumunskog jezika.
Kad govore, otežu, pa ih drugi Romi ismejavaju.Veoma su ratoborni i nepoverljivi. Istraživači pretpostavljaju da su Kalderaši iz naših krajeva rasprostranjeni po Australiji, Južnoj Americi. Njihov poznati rod Mačvaja, čijih pripadnika u velikom broju ima u Severnoj Americi i Kanadi, vodi poreklo od mačvanskih kalderaša.
Lejaši su grupa vlaških Roma, koji su nekada bili nomadi. Sada su ti Romi, kao ustalom i gotovo svi ostali, naseljeni po selima i gradovima širom severne i severoistočne Srbije. Reč lae, znači i “potok”, pa ime tog romskog plemena prevode sa “potočari”, tj.oni koji žive pored potoka-vode.
Lovari su vlaško-romsko pleme čiji se pripadnici mogu naći po čitavoj Evropi, a sebe nazivaju “neustrašivim svetskim skitnicama koje krstare mnogim zemljama”. Lovari tvrde da su Mordvini, što je u stvari ime jednog finskog naroda koji žive u srednjem toku Volge. Njihov jezik je romanizovani oblik romskog sa velikim primesama mađarskog, što ukazuje na to da su dugo živeli zajedno sa Rumunima i Mađarima.
Pošto, pretežno, imaju ruska imena, može se zaključiti da su i tamo živeli, a narod ih je jednostavno prozvao “ruski Romi”. Naselili su se u Obrenovcu, selima kod Požarevca, u Sefkerinu, Ćupriji, a jedan broj ih je ostao u Banatu. Poreklo termina Lovar nije utvrđeno, već o tome postoje brojne pretpostavke. Sremski Romi tvrde da ime ovog plemena potiče od reči lova, odnosno novac.
Tamari je ime vlaško-romskog plemena čije ime nauka nije uspela do kraja da odgonetne. Smatra se da su Tamari najstarija grupa Roma koja se doselila u ove krajeve i koja je tokom godina izgubila maternji jezik i prihvatila jezik sredine. U prošlosti su se bavili kovačkim zanatom, a kasnije i poljoprivrednim zanimanjima. U Srbiji govore isključivo srpskim jezikom i veoma su ponosni što su ih Srbi prihvatili, jer su se praktično asimilovali u naš narod.
Retko kad pokazuju svoje romsko poreklo i tek u novije vreme počinju da se deklarišu kao Romi. Ostale romske grupe ih vrlo teško prihvataju “za svoje”, pre svega zbog toga što ne govore romski jezik. Tamari su prihvatili pravoslavnu veru i uglavnom slave Sv. Petku. Imena i prezimena su im srpska, a u svakom selu u Srbiji imaju barem po nekoliko kuća. Do nedavno su se ženili u udavali međusobno, a u novije vreme mešoviti brakovi su sve zastupljeniji.
Gurbeti je ime grupe Roma, koji vuče koren iz arapskog jezika. Ovo ime se u užem smislu se koristi za čergaše, ali se u Makedoniji između ova dva pojma pravi razlika.
Burgudžije su posebna grupa Roma, koja ne spada ni u turske, ni u albanske Rome. Oni se ubrajaju u tzv. “grčke Rome” jer u njihovom jeziku ima primesa novogrčkog. Mahom se bave kovačkim, burgijaškim, ili klinčarskim zanatima. Ima ih u Južnoj Srbiji, oko Aleksinca i Niša, ali su se zbog trgovine svojim proizvodima razišli po čitavom Balkanu. Svoja tradicionalna zanimanja poput izrađivanja crepulja ili mečkarenja, odavno su napustili.
Romski “zanat” koji je jedna od prvih asocijacija na Rome je i muzika. Osim što je ovaj narod oduvek živeo od pesme i igre, romski muzikanti i romske igračice zauzimaju posebno mesto i u srpskoj istoriji.
Naime, knez Miloš Obrenović i njegova familija imali su svoje Rome svirače, koji su svirali violinu i klarinet i pevali “turske pesme od dva stiha, većinom ljubavne”, iako im je “melodija više podsećala na ratnu pesmu, nego na izraz nežnih osećanja”, kako su pisali svedoci tog vremena.
Pored običnog sviranja o ručkovima i veseljima, svojom svirkom su pozdravljali Kneza Miloša za vreme raznih svečanosti, ispraćali ga na put i dočekivali s puta.
Osim Obrenovićima, Romi su svirali i pevali i drugoj otmenoj gospodi s početka 19. veka. Tako su 1829. godine, violina Miloševog svirača Mustafe i njegove pesme začinjavale ručak kod kneza Vase Popovića.
Turci nikad nisu igrali, ali su zato za njihove oči igrali Romi i Romkinje. Ovo nasleđe od Turaka zadugo se održalo i među Srbima u oslobođenoj Srbiji. Romsko igranje je bilo ponekad vrlo lepo, puno pokreta i figura, u kojima su se naizmenično ređali i harmonično dopunjivali istočnjački zanos i strast, tiha sentimentalnost i pritajeni sevdah.
U novije vreme, Romi na jugu Srbije počeli su da formiraju duvačke orkestre koje čine klarinet, saksofon, razne vrste truba, daire, bubnjevi, tupani, zurle i tarabuka. Ti orkestri su vrlo popularni, kako po selima tako i u gradovima, a neki od njih su angažovani na saborima i učestvuju u brojnim takmičenjima.
Nema komentara