Naslovne strane magazina, bilbordi, reklame, plakati za filmove, muzički spotovi… Nema spora da žensko telo, nago ili poluobnaženo, dominira u svim ovim kontekstima. Spor postoji oko sledećeg pitanja: Da li je to znak da žene posmatramo kao objekte?

Dobra ili loša, vest glasi da mesta raspravi praktično nema. Žene jesu predmet objektifikacije. I ne samo to; Filip Bernar (Philippe Bernard), socijalni psiholog sa Univerziteta u Briselu i Sara Džervajs (Sarah Gervais), njegova koleginica sa Univerziteta Nebraske, eksperimentalno su dokazali da, za razliku od muškog, seksualizovano žensko telo često posmatramo kao stvar.

Grupi od 78 studenata (41 mušarac i 37 devojaka), svakom ponaosob, prezentovan je set od 48 fotografija. Polovina fotografija prikazivala je celokupnu mušku, a druga polovina celokupnu žensku figuru. „Seksualizovanost“ se ogledala u tome što su fotografisani muškarci i žene na sebi imali ili veš ili kupaći šorc/kostim. Eksperimentalni trik sastojao se u sledećem: po polovina fotografija iz oba seta (12 muških i 12 ženskih fotosa) ispitanicima je prezentovana naglavačke.

Osoba ili objekat

Prepoznavanje lica – efekat inverzije

Trik sa fotografijama okrenutim naopako nije slučajan. Naime, proučavajući percepciju, kognitivni psiholozi otkrili su da prepoznavanje objekata i ljudi počiva na distinktivnim perceptivnim mehanizmima.

Posmatrano iz ugla forme, sva ljudska lica su slična: sferični oblik i u okviru njega dva oka, nos i usta. Uprkos tome, neverovatno smo uspešni u njihovom prepoznavanju i samo izuzetno nam se događa da lice povežemo s pogrešnom osobom. „Tajna“ ovog uspeha leži u mehanizmu koji kognitivni psiholozi nazivaju konfiguracijska obrada informacija.

U susretu s ljudskim licem, naš mozak zadivljujuće brzo i precizno detektuje njegovu konfiguraciju, tj. odnose među njegovim sastavnim delovima, generišući gotov percept lica kao celine. Nasuprot tome, vizuelna percepcija i prepoznavanje objekata/predmeta odvija se analitički. Drugim rečima, objekte lako prepoznajemo po izolovanim elementima, bez „izračunavanja“ konfiguralnih odnosa.

Kako počiva na specifičnim perceptivnim mehanizmima, prepoznavanje ljudskog lica je, u poređenju s percepcijom predmeta, osetljivije na efekat inverzije. Poznat i kao Tačerkin efekat, efekat facijalne inverzije ispoljava se kroz otežanu identifikaciju naopako prikazanog lica. Osim što nam treba više vremena da ga identifikujemo i što smo skloniji grešci, kada nam je ljudsko lice predstavljeno naopačke, nismo u stanju da opazimo ni da li su i delovi lica – oči i usne – takođe invertovani; na normalno prezentovanom licu, izvrnuti elementi bukvalno bodu oči (video studija efekta facijalne inverzije).

 

Žena kao seksi parče

Eksperiment koji su izveli Bernar i Džervajs zasnovan je na jednostavnoj logici: Ukoliko žene zaista opažamo kao seksualne objekte, onda će vizuelnu percepciju njihovih seksualizovanih prikaza voditi kognitivni mehanizmi karakteristični za prepoznavanje objekata, a vizuelnu percepciju seksualizovanih prizora muškaraca – perceptivni procesi specifični za prepoznavanje lica.

Sam eksperiment takođe je bio jednostavan. Svakom ispitaniku ponaosob svih 48 fotografija iz stimulusa prikazane su jedna po jedna. Prezentaciju pojedinačne fotografije, u trajanju od 250 milisekundi, pratila je pauza u trajanju od jedne sekunde, tokom koje subjekt vidi prazan, zacrnjen ekran. Zatim se na monitoru pojavljuju dve fotografije, jedna do druge. Zadatak ispitanika je da odluči koja od njih prikazuje istu osobu koja je prikazana na pojedinačnoj fotografiji, prezentovanoj neposredno pre zatamnjenja ekrana. Rezultati su sledeći (pdf):

U proseku, identifikacija je bila uspešna u 85 odsto slučajeva. Efekat inverzije, međutim, zabeležen je samo u slučaju fotografija muškaraca. U slučaju naopakog prikaza, ispitanici muškarce uspešno identifikuju u manje od 70 odsto slučajeva. Kada je reč o ženskim fotografijama, uprkos inverznom prikazu, prepoznavanje je uspešno u više od 85 odsto slučajeva.

 

Žena kao zbir delova – muškarac kao celina

Merilin Monro – celina ili zbir delova?

Nakon što su u časopisu Psychological Science objavili rezultate svog eksperimenta, Bernar i Džervajs suočili su se s kritikom da se dobijeni nalazi mogu pripisati efektu seksualizacije. Drugim rečima, da se ne radi o bezmalo nagim telima u izazovnim pozama, rezultati bi bili drugačiji, tj. objektifikacija žena bi izostala. Elem, Džervajs je osmislila novu studiju.

Stimulus u novom eksperimentu sačinjen je od 48 fotografija sportski odevenih devojaka i mladića studentske dobi, prikazanih od glave do kolena, neutralnog izraza lica i pogleda usmerenog ka objektivu. Za razliku od prethodnog eksperimenta, u ovom je kao test hipoteze o objektifikaciji žena uzet parametar po kojem se percepcija ljudi i predmeta najviše razlikuje: globalna vs. lokalna obrada informacija.

Rečnikom kognitivne psihologije, prepoznavanje ljudskih lica i tela odlikuje primat celine. Naime, dok objekte možemo relativno lako da identifikujemo na osnovu njihovih komponenti (kuća se može prepoznati samo po vratima, krevet samo po prekrivaču itd.), percepcija jednog oka, ili samo nosa, ili nadlaktice ne omogućuje nam da identifikujemo celo lice ili telo.

Džervajs i saradnici krenuli su od sledeće hipoteze: Ukoliko smo skloni da žene posmatramo kao objekte, onda ćemo delove njihovog tela identifikovati lakše, brže i tačnije, nego delove muškog tela. Drugim rečima, kognitivna pristrasnost u korist celine biće izraženija u slučaju muških, nego u slučaju ženskih fotografija.

Subjektima u eksperimentu, istraživači su najpre prezentovali fotografiju devojke ili mladića, od glave do kolena. Nakon pauze od jedne sekunde (zacrnjen ekran), na ekranu su se pojavljivale dve fotografije – isečci na kojima su bile prikazane grudi ili struk. Jedna od dve fotografije u potpunosti je odgovarala originalu, dok je na drugoj, prikazani deo tela blago modifikovan. Glavna varijacija sastojala se u sledećem: U polovini prikaza, modifikovani delovi tela bili su integrisani u originalnu fotografiju čitave figure, dok se druga polovina stimulusa sastojala u prezentaciji isečaka. Dobijeni rezultati potvrđuju tendenciju da žene posmatramo kao sesksualne objekte (pdf):

Generalno, ispitanici su se u percepciji i identifikaciji muških tela oslanjali na mehanizam globalne kognitivne obrade: Veoma teško su uspevali da razluče kojem telu pripadaju isečci. U slučaju fotografija ženskih tela, važio je princip lokalnog kognitivnog procesovanja – perceptivnog mehanizma karakterističnog za identifikaciju stvari. Naime, subjekti su uspešnije povezivali isečke s odgovarajućim ženskim telom, nego što su fotografiju celog tela sa modifikovanim strukom ili grudima mogli da upare s odgovarajućim celovitim originalom.

 

Zašto žene posmatramo kao objekte?

Nakon što su Džervajs i saradnici objavili rezultate eksperimenta u časopisu European Journal of Social Psychology, očekivano ili ne, prve reakcije stigle su iz konzervativnih krugova, sugerišući otprilike dve stvari: (i) objektifikacija žena je proces koji se odvija nesvesno, tako da se za to ne mogu kriviti ni muškarci ni patrijarhalna kultura; (ii) reč je o mehanizmu ugrađenom kroz evoluciju strategije izbora partnera.

Istini za volju, zaista postoje barem dva kompetitivna objašnjenja objektifikacije žena. Prema jednom, bujne grudi, uzak struk i nešto širi bokovi žena bili su našim muškim precima pokazatelji mladosti i plodnosti, na bazi kojih su birali partnerke za reprodukciju. Elem, muškarci koji su u opažanju i odmeravanju ovih parametara bili bolji, sticali su time prednost u reprodukciji.

Barem u svetlu opisanih studija, ovakva argumentacija teško može da opstane. Naime, u oba eksperimenta, sudeći po mehanizmima percepcije, ispitanici oba pola bili su jednako skloni percepciji žene kao seksualnog objekta.

Druga teorija kaže da je reč o kognitivnoj pristrasnosti znatno novijeg datuma, koja je produkt učenja. Drugim rečima, u pitanju je kognitivni/neuralni proces/mehanizam koji varira od jedinke do jedinke i od kulture do kulture. To bi značilo da je relativno fleksibilan ili, kako bi kognitivni psiholozi rekli, kognitivno penetrabilan.

Eksperimentalnih i opservacijskih dokaza za ovakvo objašnjenje ima. Džuls Davidof (Jules Davidoff), profesor psihologije na Londonskom univerzitetu, pokazao je studijom namibijskog plemena Himba da su njegovi pripadnici ne samo daleko bolji u lokalnoj obradi vizuelnih stimulusa u odnosu na zapadnjake, već i da se analitičkom obradom služe u zadacima percepcije i prepoznavanja koje zapadnjaci izvršavaju oslanjajući se na globalnu obradu (pdf).

Amerikanci imaju izreku koja otprilike kaže da tamo gde oni vide ribu u akvarijumu, Kinezi vide akvarijum s ribama. Studija koju je tim psihologa sa Nacionalnog Univerziteta Austrlije sproveo pre par godina potvrđuje da u njoj ima istine.

U seriji jednostavnih kognitivnih zadataka, istraživači su upoređivali sposobnost globalne obrade tri grupe ispitanika: ljudi iz azijskih zemalja, Australijanaca evropskog porekla, Australijanaca azijskog porekla rođenih u Australiji. Rezultati su potvrdili ranje uočenu nadmoć Azijaca u globalnoj kognitivnoj obradi u odnosu na Evropljane ili ljude evropskog porekla. U kontekstu objektifikacije zanimljiviji je sledeći nalaz: Ljudi azijskog porekla rođeni u Australiji manje su uspešni u zadacima koji zahtevaju globalnu kognitivnu obradu od ljudi istog etničkog porekla koji su odrastali na azijskom kontinentu. Drugim rečima, drugačija kultura drugačije je oblikovala njihov kognitivni, perceptivni stil.

Autor Sonja Pavlović