Jedna od najčešćih grešaka koje žene čine u vezi s “hladnim” muškarcima je što pokušavaju “otopiti” njihova srca. Poznata molitva Sioux Indijanaca kaže: “Bože, daj mi snagu da prihvatim ono što ne mogu promeniti, hrabrost da promenim ono što mogu i mudrost da razlikujem jedno od drugog.” Zaista je potrebna mudrost da bi se razlikovalo jedno od drugog.
A ta mudrost se gradi tokom celog života. Svi znamo da “ne možemo promeniti druge – možemo samo promeniti sebe.” Međutim, često nailazimo na ljude za koje mislimo da će se promeniti na našu inicijativu, ali iz nekog razloga to ne čine.
Ta promena bi bila za njihovo dobro, ali često se krije i ideja o našem sopstvenom dobru – bilo bi nam lakše sa njima kada bi bili “promenjeni”. Potrebno je osvestiti to kod nekog, naterati ih da vide, da shvate kako njihovo ponašanje šteti drugima i sebi. Ali, to “samo” je zapravo toliko mnogo da izgleda nemoguće.
Jedna od najčešćih grešaka koje žene prave u odnosima s hladnim ili grubim muškarcima je što pokušavaju da ih “otope”. Obično to pokušavaju izazvati saosećanje u njima. Veruju da su oni unutra mekani i da je sva ta hladnoća i distanca zapravo odbrana.
Veruju da je dovoljno dotaknuti ih na toj toplom i mekanom mestu koje skrivaju od sveta i da će oni shvatiti kako sve može biti puno lepše.
Međutim, neki ljudi jednostavno nemaju kapacitet za saosećanje. Saosećanje je emotivni kapacitet koji zavisi od urođenog temperamenta, ranog iskustva u porodici i mnogih drugih faktora koji oblikuju nečiju empatiju.
Kada neko (na primer, muškarac) nema taj kapacitet, nijedna žena ne može to stvoriti u njemu. Štaviše, on vidi saosećanje kao slabost, a iskrenost i ranjivost žene koja to pokušava izazvati lako koristi kako bi dominirao njom.
Jedna od najvećih zabluda u ovakvim odnosima je to što žena ne može da prihvati da je njegov um toliko različit od njenog da ga jednostavno ne može razumeti. Ne može razumeti zašto je on tako često odbacuje ili ignoriše bez razloga. Ne može razumeti zašto se ne otvara i zašto može biti tako sebičan.
Međutim, stalno pokušava da razume. Provođenje beskrajnih sati stavljajući sebe u njegovu perspektivu i pokušavajući da shvati šta on misli o njoj, o drugima i svetu. Ponekad je toliko intenzivno da ima osećaj da misli njegovim, a ne svojom glavom.
To je doslovno osvajanje teritorije – ona ulazi u njegov um i pokušava da odande upravlja njegovom slikom sveta. Međutim, to “osvajanje uma” je samo u njenom umu i nema veze sa stvarnošću.
Boravak “u njegovom umu” čini da žena izgubi svoju zdravu sposobnost prosuđivanja i stvara odnos zavisnosti jer veruje da se prvo on mora promeniti da bi bilo bolje i za nju. Pomažući mu da oseća kako bi mu život bio lepši, zapravo šteti sebi.
Stalnim pokušajem promene, udara u zid njegove emocionalne hladnoće, što vremenom vodi do emocionalne tuposti. Na kraju, ona čije je srce stalno bilo otvoreno, ostaje toliko povređena da se njeno srce zatvara odbrane, zbog čega kasnije ne može pružiti ljubav nekom drugom partneru koji je zaista dobar prema njoj.
Temelj celog tog problema je nesposobnost prihvatanja nemoći. Nemoći da ga promeni i nemoći da ga razume. Um je majstor obmana i stalno stvara privid da je nemoguće zapravo moguće. Smešta fantazije, posmatra svet iz tuđe perspektive i, što je najgore, jako teško se predaje. Poraz mu je nešto najteže.
A upravo to je ono što žena koja “opseda muškarčev um” mora prihvatiti – poraz i neuspeh. Mora se pomiriti s tim da tog ne-empatičnog muškarca ne može shvatiti, da ne može provaliti u njegove misli, da ga ne može promeniti.
Što ranije to shvati, manje će biti emocionalnih povreda i manje će biti emocionalne tuposti i zatvaranja srca.
Međutim, sve to se događa automatski, gotovo instinktivno i, dok emocije žude za neostvarivom emocionalnom bliskošću, um radi punom parom isprobavajući sve moguće sheme kako bi došao do cilja.
Lako je reći: odustani. Lako je reći: prihvati poraz. Međutim, sprovesti to u delo je mnogo teže, jer zahteva suočavanje s osećajima koji nisu nimalo prijatni.
Tuga, nemoć, bes… Sve su to osećaji koji su nam itekako potrebni da bismo mogli gledati stvarnost iz naše perspektive i razmišljati sopstvenim umom, a ne tuđim.
Ti osećaji su nam potrebni da bismo mogli prepoznati bol, na vreme se zaštititi i okrenuti se ljudima koji su pristupačni, saosećajni i sposobni za bliskost, jednako kao mi.
Pokušaj “otapanja” hladnog muškarca ili pokušaj osvešćivanja nekoga ko “nije svestan” da povređuje druge ljude je borba protiv vetrenjača. Shvatite to na sledeći način: nekim ljudima jednostavno nedostaju određene neuronske veze. Novija istraživanja mozga pokazuju da su za empatiju uglavnom zaslužni zrcalni neuroni.
Dakle, ne-empatičnim ljudima su ta sitna neuronska ogledala toliko mutna da se u njima niko ne može videti.
Želite li zadržati svoju osećajnost i samopoštovanje, jedina preporuka koja zaista pomaže je ona dobro poznata – menjajte sebe, a ne njih.
Umesto da se zalivate u besmisleno osvajanje, priznajte svoj strah od povrede i počnite ih zaobilaziti u širokom luku.
Nema komentara