Iako naša duša nosi sećanje na Boga kao suštinu ljubavi, rađamo se u zaboravu i imamo zadatak ponovo otkriti Boga, zapravo setiti se da On oduvek postoji u nama. Kada bismo uvek imali svu udobnost i sve što nam je potrebno, potpuno bi izostala potraga za unutrašnjom svrhom, a život bi izgubio svaki smisao.
U tome leži tajna svih nedaća koje doživljavamo. Pošto je svrha života probuditi uspavano sećanje duše, podsvesni mehanizmi nastoje da to spreče i da nas što duže zadrže u mraku. Jedan od tih mehanizama su naša uverenja.
Imati uverenje o nečemu znači pridavati značaj sopstvenom umu, a veličanjem i uzdizanjem uma produžavamo zaborav duše.
Kaže se da ne pamtimo događaje koji su se desili pre treće godine života i da se sećanje proteže od treće godine nadalje. Zašto je to tako? Ego je u najranijem detinjstvu nerazvijen. Pogledajmo malu bebu: ona će u jednom trenutku neutješno plakati, a već nakon nekoliko sekundi, kada joj damo igračku, smejaće se i vrlo brzo zaboraviti razlog zbog kojeg je plakala.
Pogledajmo odraslu osobu: ona može plakati i ljutiti se danima, mesecima, čak i godinama, noseći u sebi ogroman teret uvreda i sećanja na sve što joj je “nekada neko uradio”. Tako izgrađuje snažan osećaj nepravde i neprijateljstva, zaboravljajući da se smeje iskreno, stalno se vraćajući starim uvredama i strahu da se one ne ponove.
Ego je taj koji pamti i on je platforma svih uverenja koja crpimo iz doživljenih iskustava. Ego je suparnik koji nastoji preuzeti ulogu Boga, a mi mu dajemo veru i snagu.
Kada godinama živimo u uverenju da nam je neko nešto nažao učinio, verujemo u to toliko snažno da apsolutno odbacujemo svaku mogućnost oprosta, sumnjajući da se bilo šta može promeniti i da bismo situaciju mogli sagledati iz drugog ugla. Jednostavno postajemo žrtva nekoga ili nečega, i to je zamka koju sami sebi postavljamo, oduzimajući sebi moć.
Uverenje, odnosno um ili ego, preuzima moć i postaje svemogući “bog” koji podstiče patnju, podržava nas u zameranju sa okolinom i govori nam da nas neko mrzi, ne podnosi, povređuje – i mi mu verujemo, jer nemamo drugog izbora, pošto smo se odrekli sopstvene moći. S druge strane, zapravo Bog kuca na naša unutrašnja vrata da nas podseti ko smo. Mi ne otvaramo, a onda On počinje jače kucati, a mi se i dalje pravimo ludi.
Kasnije nam grubo otrgne “igračku” iz ruku, a mi i dalje ne vidimo svrhu, već optužujemo ljude za izdaju, prevaru, krivimo sudbinu i mučimo se da pronađemo izlaz iz lavirinta, dok sve dublje zalazimo u šumu. U nekom trenutku možda i obolimo, život nam se pretvori u trčanje od lekara do lekara, trošimo novac na lekove ili ostajemo bez posla, partnera, novca. Sve to se dešava kada nas Bog snažno protrese kako bi nas probudio i “elektro šokom” oživeo sećanje na ono što zaista jesmo.
Postoji jedan prelep Rumijev stih koji kaže:
“Živeo sam na ivici ludila želeći da saznam razloge, stalno kucao na vrata. A kad se otvoriše, ispostavilo se da sam kucao iznutra!”
To što bdi u nama jeste naše pravo ja, i ono želi da se oslobodi i osvesti. To je ono što nosimo u srcu, jer srce je ono koje “kuca” iznutra, a mi smo u njemu, i Bog je u njemu. Zato ćemo uvek biti na ivici ludila sve dok ne postignemo unutrašnji mir. Ego je sunce koje zalazi i nagoveštava noć (neznanje), dok je izvorno “ja” izlazeće sunce koje donosi buđenje (mudrost).
Ego stalno želi da se dopadne nekome i vrlo je zavistan od mišljenja drugih. Što je ego jači, to su konflikti češći u životu osobe, a ona se snažnije drži svojih uverenja. Duša, s druge strane, želi samo mir, ali sa egom nema mira.
Vratimo se na detinjstvo – prva zarobljena uverenja odnose se na ponašanje roditelja prema nama. Problem u ophođenju sa malom decom je u tome što ih svesno ili nesvesno omalovažavamo, tepamo im, podsmevamo se i ne slušamo ih sa poštovanjem. Na taj način deca razvijaju uverenje da ne treba govoriti ono što misle, već ono što okolina podržava, iz straha da će ispasti glupi.
Kako odrastaju, ponavlja se obrazac iz detinjstva, i osoba sa takvim iskustvima razvija komplekse i osećaj niže vrednosti.
Ako dete odraste uz snažno podupiranje ega, recimo sa uverenjem da je najbolje i najpametnije, to takođe stvara kompleks više vrednosti, jer roditelji kompenzuju svoje nedostatke i neostvarene ambicije kroz dete.
Kada se grčevito držimo nekog uverenja i na njemu gradimo vezu, brak, odnos prema novcu, poslu i sl., ako to nije sagledano kroz božansku prizmu, pre ili kasnije će nam biti oduzeto.
Sagledati nešto kroz božansku prizmu znači biti duboko svestan da svaka osoba dolazi u naš život sa svrhom, a ne da ugodi našem egu. Svaka osoba je pre svega duša, naš stari poznanik, bilo da su to roditelji, dete ili partneri. Što su emocije jače, to je specifičnija priroda odnosa.
Bog nam šalje osobe u naš život kao blagoslov za učenje i sticanje mudrosti, a ne kao priliku da se grčevito uhvatimo za njih i ugušimo ih našim strahovima i potrebama.
Strah od smrti je koren svih drugih strahova. Ego je stoga pun straha, i iz njega nikada neće poteći ni kap ljubavi.
Nema komentara