Mnogo je pametnih, vernih, prijatnih i odanih muškaraca, ali su takvi u svim oblastima života – osim kod kuće. Previše nas uzima svoju ženu zdravo za gotovo i ne ceni je onoliko koliko zaslužuje.
Ja sam, nažalost, bio jedan od njih.
Imam divnu ženu pored sebe, ženu koja me iskreno voli i svakog dana brine o meni. Ona nije fizički savršena, ne trudi se da to glumi, ne prati slepo modu i ne izgleda kao manekenka. Ona je obična žena koja je za mene savršena. Ali trebalo mi je mnogo vremena da shvatim ono najvažnije.
Moja najveća greška bila je to što sam slušao druge. Punili su mi glavu pričama kako ne treba da budem sa njom, kako sam „predobar“ za nju i kako zaslužujem lepšu i „bolju“ ženu. Govorili su mi da ne vodi dovoljno računa o svom izgledu i da bih trebalo da pronađem neku koja to radi.
Vremenom sam počeo da im verujem. Počeo sam da obraćam pažnju na druge žene i njihov izgled. I tačno je, ima mnogo sređenih, doteranih žena koje izgledaju kao da su sišle sa modne piste – svima bi privukle pažnju. Prijatelj mi je čak namestio sastanak sa jednom od njih, i u trenutku zbunjenosti pristao sam.
Dočekala me je jedna od najlepših devojaka koje sam ikada video. Bilo je jasno da mnogo ulaže u svoj izgled: duga crna kosa, duge noge, visoke štikle, kratka crna haljina, skupocena bunda. Bio sam impresioniran – ali samo na prvi pogled.
Vrlo brzo sve je to palo u vodu. Shvatio sam da nemamo o čemu da razgovaramo. Većinu vremena komentarisala je druge žene u restoranu: kako su jeftino obučene, kako su kupile garderobu kod Kineza ili na pijaci. Sve što ju je zanimalo bili su novac, krpice i luksuz.
Tada sam shvatio da ona nema realnu sliku života. Shvatio sam i da sa takvom ženom ne bih mogao da provedem ni jednu jedinu noć – jer takve žene postoje da izgledaju lepo, da ih pokazuješ drugima, a ne da sa njima deliš život. A to je prazan život koji ne želim nikome.
Moja „zapostavljena“ žena, ona u pidžami, raščupana i umorna, za mene vredi više od bilo koje savršeno sređene žene. Ona brine o meni iskreno, voli me bezuslovno, bez glume i bez maski. Takva ljubav ne može da se meri ni sa čim spoljašnjim.
Sav šokiran i razočaran prazninom koju sam video, ustao sam od stola, pokupio stvari i potrčao kući – svojoj ženi.
Dočekala me je u pidžami, raščupana, sa podočnjacima. Zagrlio sam je najjače što sam mogao i zamolio je da se nikada ne menja. Ispričao sam joj sve. Prvo se naljutila, naravno, što sam uopšte pristao da izađem sa drugom ženom.
Ali kasnije je shvatila da je to bila lekcija kroz koju sam morao da prođem kako bih je voleo i cenio još više. Ušuškali smo se u krevet i pričali satima – o životu, o nama, o svemu.
To je životni partner. To je saputnik. I to je ono što od srca želim svakom muškarcu da pronađe.
Nema komentara