U partnerskim vezama koje se pretvore u zajednički život pre ili kasnije dođe do razumevanja oko prioriteta koje partner ima. Svi mi izlazimo iz određenih porodičnih obrazaca iz naših primarnih porodica i te obrasce unosimo u sekundarne porodice i odnose.

Samim tim, način na koji se u primarnoj porodici gledalo na potrebe, na bliskost, nežnost, predstavlja kasnije kohezivni faktor ili kamen spoticanja.

Ukoliko se u jednoj porodici na žrtvovanje gledalo iz perspektive moralnog imperativa, a ako je sa tim još osoba unela u odnos i nisko samopoštovanje, onda će doći do velikih problema ukoliko je druga osoba došla iz porodice u kojoj je briga o sebi imperativ.

Samožrtvovanje je vrsta obrasca koji je savršeno služio u kolektivističkim društvima i koji je pojedinca podređivao drugima, a najviše interesu kolektiva. U samožrtvovanju se gubio pojedinac, njegov rast i razvoj, njegove potrebe i snovi. Sa druge strane, u današnjem neoliberalnom društvu se otišlo u drugu krajnost pa se pod izgovorom “brige o sebi” zapravo promoviše suprotan obrazac koji je druga krajnost, u kome su interesi druge osobe uvek sekundarni, i u kome se žrtva, napor i briga o drugome ne shvataju kao nužnost odnosa, već opcija.

Tako smo stigli do paradoksa u kome jedna osoba u odnosu može da projektuje i misli da zna šta drugoj osobi treba i da je spašava samožrtvovanjem, a zatim da se ljuti što to druga osoba ne uzvraća.

Samožrtvovanje je funkcionisalo i funkcioniše samo sa osobom koja je slična, pošto podrazumeva da ja ne brinem o sebi, već o drugome, a da drugi brine o meni, a ne o sebi. I tako oboje dobijemo ljubav kroz drugog. Problem sa tim je što nam najčešće nije privlačan neko ko je nama sličan već neko ko može da nam održi ulogu žrtve, pa tako često izaberemo nekoga ko našu žrtvu ne želi (bar ne na način na koji mi mislimo da želi), a svoje potrebe postulira kao primarne.

Sa druge strane, osoba koja je navikla da brine prioritetno o svojim potrebama je obično željna posebnosti i obično ne razume zašto neko ne bi brinuo pretežno o sebi, a da pri tom potpuno isključuje razumevanje partnerskog odnosa. Odnos podrazumeva brigu o sebi, za razliku od nekoga ko se samožrtvuje, ali podrazumeva i brigu za drugoga, koja nekada podrazumeva da se neke naše potrebe zbog te druge osobe odlože.

Takođe, i ova osoba uglavnom ne bira nekog sličnog sebi, već nekoga ko je drugačiji, i koga će ova osoba promeniti. Pošto odnos uvek podrazumeva neku žrtvu, podsvesno, obe osobe odigravaju svoje obrasce. Osoba koja se samožrtvuje može da strada kao i u primarnoj porodici neko od roditelja, a osoba koja brine o sebi je birala osobu koja nikada neće otići, već će trpeti i činiti ovu osobu posebnom.

Odnos podrazumeva brigu o sebi, za razliku od nekoga ko se samožrtvuje, ali podrazumeva i brigu za drugoga, koja nekada podrazumeva da se neke naše potrebe zbog te druge osobe odlože.

Usložnjavanje odnosa i sve više obaveza vremenom dovode do pojačavanja, a ne umanjivanja ovih razlika. Osoba koja je sklona samožrtvovanju obično odigrava svoju ulogu, time što njene potrebe prestanu da postoje, a brigu od partnera ne dobija, pošto potrebe partnera ne prestaju da postoje. A osoba koja je navikla da brine o svojim potrebama prioritetno će na svako odricanje od svojih potreba gledati kao na ogromnu žrtvu koja vodi u nezadovoljstvo.

Ovo nezadovoljstvo može odvesti u neispunjenost sa obe strane, stvaranje usamljenosti u odnosu i gubitka bliskosti. Obično bar jedna od ove dve osobe veruje da će se druga promeniti.

Osoba koja se samožrtvuje veruje da će se druga osoba vremenom prilagoditi, a osoba kojoj teško pada odricanje od svojih potreba će se nadati da će se samožrtvujuća osoba promeniti i više brinuti o sebi i neće joj nametati krivicu. I jedno i drugo je odigravanje obrazaca iz detinjstva sa roditeljima, ali se to, naravno, ne vidi.

Kod ovog mesta dolazimo do suštine nerazumevanja odnosa i očekivanja. Samožrtvujuća osoba zapravo ne vidi da drugoj osobi ne treba žrtvovanje. Naprotiv, kada su ljudi ovoliko različiti i ne žele da se prilagode, oni zapravo od druge osobe očekuju tačno ono što pružaju. Ukoliko hoću da neko bude nežan i da me mazi, ja ću to raditi drugome, u naivnoj želji da će mi uzvratiti, bez da se pitam da li je ta vrsta ljubavi toj osobi potrebna.

Mogu da opstanu potpuno različiti ljudi, ako su voljni da se menjaju i prave kompromise, ali ne mogu da opstanu oni koji treba da prave kompromise oko najvažnijih životnih vrednosti
Isto tako, osoba koja se žrtvuje misli da drugoj osobi ta žrtva treba. Ne treba joj. Osoba koja brine o sebi misli da drugoj osobi treba ogromna sloboda da ispunjava svoje potrebe, a to drugoj osobi ne treba.

U prevodu, problem nastaje onda kada ne shvatimo da neke stvari nisu pitanje kompromisa, već da se tiču različitih vrednosnih sudova, odrstanja i potreba. Neko će zauvek ogromno ispunjavanje svojih potreba videti kao sebičnost, a neko će veliko odricanje od svojih potreba videti kao žrtvu.

U tom odnosu ne mogu biti srećni oboje u isto vreme. Tu se onda odvija bitka za kontrolu, a svaka bitka za kontrolu se završava velikim nezadovoljstvom, besom, psihosomatikama, i na kraju, prezirom ili mržnjom. Prezir oslobađa, pa je svakako bolja opcija.

Kompromis može da postoji samo oko onih tema koje nisu toliko sržno važne da poništavaju nekoga kao osobu. Možda neko ne želi da bude u odnosu u kojem je ta zajednica prioritet, već želi da sebi to bude i dalje. Isto tako, možda neko ne želi da bude u odnosu u kojem ta zajednica nije prioritet.

Pitanje prioriteta se tako brzom prugom pretvara u pitanje međusobnog poštovanja, a kada se to izgubi, dođe do prezira. Počnete da prezirete osobu sa kojom ste nekada bili bliski. Na kraju, cela suština se svodi na odgovor na početno pitanje: mogu da opstanu potpuno različiti ljudi, ako su voljni da se menjaju i prave kompromise, ali ne mogu da opstanu oni koji treba da prave kompromise oko najvažnijih životnih vrednosti.

To nisu kompromisi, već trpljenje, i to nije odnos već zatvor.

 

velike price