Sinoć sam potrošila celih 5 minuta na spremanje za izlazak. Popila dva mala zaječarska u nekom cool kafiću i provela se sjajno.
Nije mi promaklo i to da su devojke sa vrhunskom šminkom i posebnim izborom garderobe za izlazak sedele usamljene i vidno smorene… a njihov zaleđeni osmeh je govorio: “daj neka se pojavi konačno taj neki pravi tip, onaj moj, pa da idem kući i sutra se udam”
Nije mi promaklo i da muškarci, sabijeni po grupama, ne biraju već neće i ne gledaju takav tip devojke. Gde da je oženi pa da celu platu kasnije daje na lekove jer mu je brak u kurcu što žena nije onakva kakvu je birao.
I onda tako zaključim da je biti svoj, prirodan, dobar i drag najlepše stanje koje možeš prvo sebi da priuštiš a onda tako sa tom harizmom haraš gde god se pojaviš.
Hoću da kažem da nije do šminke, nije do garderobe već isključivo do onog našeg unutrašnjeg i naravno do piva. Jebeš ti ako imaš dušu a ona se krije. Pivo služi da se duša otvori.
I tako.
Mnogo volim prirodne ljude. Mnogo volim kada su i posle par godina isti.
I volim ovaj moj crveni lak na nogama. Volim i da psujem-mnogo.
Nema komentara