Oko nas je džungla. I u svim aspektima života i u duhovnosti. Možda smo krenuli nekim duhovnim putem, prihvatili nekog duhovnog učitelja, imali neka duhovna iskustva, ali kako da znamo da li su to ‘stvarne stvari’? Da li smo izabrali pravi duhovni put, izabrali verodostojnog učitelja i imali istinita iskustva ili smo ponovo prevareni. Odgovore na ova pitanja znaćemo sami, kada postanemo iskreni prema sebi, ali moramo biti spremni i prihvatiti ih.
Prava duhovnost je lišena požude, pohlepe, zavisti, besa, iluzija i ludila. To je potpuno čista potreba duše koja nije motivisana nikakvim egoističnim motivima. Nije je lako prepoznati jer je ovo svet varalica i varalica. S druge strane, Bog još uvek pruža istinsku duhovnost jer želi istinsku sreću za sva bića. Istinska duhovnost je jednostavna, ali mi smo složeni i zato nas nije lako prepoznati.
Pronašli smo 10 zanimljivih kategorija onoga što nije istinska duhovnost, koju autor naziva „duhovno prenosive bolesti“, jer su, prema njemu, to zbunjujuća i nezrela shvatanja odnosa prema složenim duhovnim principima, podmuklim, nevidljivim i širi se poput neke zarazne bolesti. Oni se nude kao sredstvo za prepoznavanje najčešćih duhovnih zabluda.
1. Duhovnost brze hrane
– Kada se duhovnost pomeša sa kulturom koja vrednuje brzinu, više zadataka i trenutno zadovoljstvo, rezultat će vrlo verovatno biti i duhovnost brze hrane. To je takođe rezultat raširenog mita da se oslobađanje od patnje u našem ljudskom stanju može postići lako i brzo. Jedno nam mora biti jasno – duhovna transformacija ne može da se dogodi nekim brzim „popravkom“.
2. Lažna duhovnost
– Čovek govori, oblači se i ponaša se onako kako to, prema njegovoj pretpostavci, čini duhovna osoba. To je vrsta imitacije, poput one kada tkanina sa uzorkom leoparda pokušava da imitira pravo krzno leoparda.
3. Nejasne motivacije
– Iako je naša urođena želja za rastom uvek istinita i čista, često se meša sa nižim motivima kao što su želja za ljubavlju, pripadanjem, popunjavanje naših unutrašnjih praznina na mentalnom nivou i duhovna ambicija koja se manifestuje kao želja biti bolji od drugih, izabrani.
4. Identifikacija sa duhovnim iskustvom
– U ovom slučaju, ego se identifikuje sa duhovnim iskustvom i pripisuje ga sebi. Počinjemo da verujemo da smo oličenje znanja koje se dogodilo u nama. U većini slučajeva ova „bolest“ je prolazna, ali ima tendenciju da dugo traje kod onih koji veruju da su prosvećeni i / ili kod onih koji deluju kao duhovni učitelji.
5. Oduhovljeni ego
– Ova ‘bolest’ se javlja kada se sama struktura ličnosti vođene egom duboko identifikuje sa duhovnim idejama i konceptima. Rezultat je neprobojna sebična ljuska. Kada ego postane „produhovljen“, osoba postaje nepropusna i ravnodušna prema spoljnoj pomoći, zatvorena za nova znanja i konstruktivne povratne informacije. Postajemo nepristupačno ljudsko biće zakržljalo u duhovnom razvoju, a sve u ime duhovnosti.
6. Masovna proizvodnja duhovnih učitelja
– Postoji nekoliko modernih duhovnih tradicija koje neprestano proizvode ljudi koji sebe smatraju visoko prosvetljenim. Ova „bolest“ je poput duhovnog pokretnog traka: stavite malo sjaja, stavite dubokog uma i – puf! – ti si prosvećen i spreman si da prosvetiš druge na isti način. Problem nije u tome što takvi nastavnici predaju, već u tome što se predstavljaju kao da su dostigli određeni nivo prosvetljenja, što u stvari i nisu.
7. Duhovni ponos
– javlja se kada praktičar, nakon godina napornog rada, zapravo dostigne određeni nivo mudrosti i koristi to dostignuće da se zatvori za dalje uvide. Osećaj „duhovne superiornosti“ je još jedan simptom ove „duhovno prenosive bolesti“. To se manifestuje kao suptilan osećaj „Bolji sam, mudriji i iznad drugih jer sam duhovan“. Osoba neguje poniznost i nakon nekog vremena postaje ponosna na svoju poniznost.
8. Grupna svest
– Naziva se i mentalitetom grupe, kultom psihologije ili ’ašramovom bolešću’. Ovaj podmukli virus u mnogo čemu podseća na klasičnu međuzavisnost. Učesnici duhovne grupe drže se suptilnog i nesvesnog dogovora o tome kako da misle, govore, oblače se i ponašaju.
Pojedinci, kao i grupe zaražene „virusom svesti grupe“, odbacuju individualnost, stavove i okolnosti koji se ne uklapaju u njihova nepisana pravila. Druženje i udruživanje sa ljudima sličnih duhovnih težnji dobro je za obostranu inspiraciju, ali ne smemo pasti u zamku gubitka sopstvenog identiteta i gledati na svoj duhovni put isključivo pripadnošću organizaciji, religiji ili grupi.
9. „Odabrani“ kompleks
– Nažalost, ovaj kompleks nije ograničen samo na Jevreje (u istorijskom kontekstu Jevreji kao „izabrani narod“). Uverenje je da je „naša grupa“ naprednija, moćnija, prosvećenija ili jednostavno bolja od bilo koje druge grupe. Jasna je razlika između prepoznavanja da smo pronašli pravi put, učitelja ili društva od prepoznavanja odabranog (’Onoga’).
10. Smrtonosni virus „Dostigao sam“.
– Ova bolest je toliko moćna da ima sposobnost da uništi našu duhovnu evoluciju. Uverenje je da smo postigli krajnji cilj Duhovnog puta. Naš duhovni razvoj prestaje onog trenutka kada u mislima počnemo da mislimo da smo stigli do kraja Putanja.
„Suština ljubavi je percepcija“, prema učenjima Marca Grafnija, „Stoga je suština ljubavi prema sebi jasna percepcija sebe. U nekoga se možete zaljubiti samo kad ga jasno vidite – uključujući i sebe. Ljubav znači imati oči kojima možete videti. Tek kada sebe jasno vidimo, možemo početi da volimo sebe “.
Ključni deo uvida u duhovni put je otkrivanje sveopšte bolesti ega i samoobmane koja je duboko u nama. Ego je opisan kao najsuptilnije pokrivanje duše, koje je toliko blizu duše da je gotovo neprimetno. Upoređuje se sa hirurškom rukavicom koju mu lekar stavi na ruku.
Morate biti samokritični i imati smisla za humor, a takođe vam je potrebna podrška pravih duhovnih prijatelja. Dok se suočavamo sa preprekama u duhovnom razvoju, ponekad možemo postati depresivni i izgubiti veru u pouzdanost našeg puta. Vera (a ne slepo verovanje) je potrebna u svemu što radimo. Moramo zadržati veru, kako u sebe, tako i u druge, kako bismo zaista doneli promene na ovaj svet.
Nema komentara