Anksioznost (strepnja, zabrinutost) i njen bliski „rođak“ strah spadaju među najstarije i najosnovnije ljudske emocije. Smatra se da ih vučemo još od svojih praistorijskih predaka. Iako često neželjene, ove emocije zaslužne su što smo kao vrsta preživeli i opstali.

Kao obrasci reakcije, anksioznost i strah duboko su urezani u naš nervni sistem – predstavljaju prvi mehanizam odbrane od izumiranja. Anksioznost nam omogućava da predvidimo opasnost i pripremimo se za nju, dok strah, kada se nađemo licem u lice s pretnjom, signalizira da je telo spremno za borbu ili bekstvo – bez da smo uložili ikakav svesni napor.

Međutim, ovaj sistem ima i svoju tamnu stranu. I danas nas štiti od stvarnih opasnosti, ali upravo su anksioznost i strah u korenu brojnih psiholoških poremećaja: generalizovanog anksioznog poremećaja, paničnog poremećaja, fobija, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, socijalne anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). U tim slučajevima, čini se da više odmažu nego što pomažu.

Od Frojdovih tumačenja do bihejvioralne revolucije

Sve do sredine 20. veka, anksioznost se smatrala simptomom dubljih psihodinamskih konflikata. Terapeuti su, sledeći Frojdove ideje, pokušavali da otkriju simbolička značenja iza pacijentovih strahova. Na primer, verovalo se da žene koje pate od agorafobije zapravo nesvesno strahuju da bi mogle postati prostitutke.

Agorafobija se u svakodnevnom govoru često tumači kao strah od otvorenih prostora, ali klinički gledano, ona prati panični poremećaj – predstavlja anticipatorni strah od toga da će se napad panike desiti na mestu gde je pomoć nedostupna i izloženost posramljujuća.

Anksioznost kao samostalan poremećaj

Tek 1960-ih godina, zahvaljujući radu Josepha Wolpea, anksioznost je prepoznata kao poseban psihološki problem. Wolpe je razvio tehniku recipročne inhibicije – bihejvioralnu terapiju koja se oslanja na klasično uslovljavanje: pacijent uči da neželjenu reakciju (strah, paniku) zameni poželjnom (opuštenošću), izlažući se postepeno stresnom stimulu dok je u stanju relaksacije.

Iako je ova metoda pomogla mnogima sa fobijama, kod osoba s paničnim poremećajem nije imala efekta. Problem je bio u tome što su oni zapravo – ironično – najviše strahovali od same panike, a napad se dešava naglo, bez postepenog razvoja koji bi omogućio desenzitizaciju.

Novi pristupi: Terapija izlaganjem i CBT

Tokom 1970-ih, Wolpeovu metodu zamenila je terapija izlaganjem: pacijent se suočava sa situacijama koje izbegava, učeći postepeno da toleriše nelagodnost i time „gasi“ mehanizam straha. Ova metoda je postala naročito efikasna 1980-ih, kada su Edna Foa i Michael Kozak uveli koncept emocionalne obrade straha.

Njihova teorija: anksiozni poremećaji proizlaze iz pogrešnih, iracionalnih uverenja o sebi i svetu. Da bi se ta uverenja promenila, osoba mora ostati u stanju straha dovoljno dugo da shvati – ništa se strašno neće desiti. Ova spoznaja otvorila je vrata širokoj primeni kognitivno-bihejvioralne terapije (CBT), danas jednog od najučinkovitijih pristupa u lečenju anksioznosti.

Nauka o anksioznosti: Iza simptoma

Savremena nauka poslednjih decenija razotkriva složenu biologiju anksioznosti:

• Neuroimidžing otkriva razlike između tipičnog i anksioznog mozga.

• Hormonske analize povezuju nivo stresa s pojačanom anksioznošću.

• Genetska istraživanja pokušavaju da identifikuju „rizične“ genotipove.

Otkrivene su i ključne činjenice:

• Anksioznost ima genetsku osnovu, ali se ne rađamo nužno anksiozni – imamo samo predispoziciju.

• Mozak anksioznih osoba preuveličava signale opasnosti.

• Nevolja ne leži u spoljnoj pretnji, već u „kvaru“ sistema koji bi trebalo da signalizira kraj opasnosti.

Unutrašnji svet anksioznog mozga

Kada naš mozak detektuje pretnju, uključuje se HPA osa (hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda). Nadbubrežne žlezde luče hormone poput kortizola koji pripremaju telo za akciju – ubrzavaju disanje, otkucaje srca i protok kiseonika ka mišićima. To je automatski odgovor, bez svesnog učešća.

U tom procesu, važnu ulogu imaju:

• Amigdala – centar za prepoznavanje straha.

• Hipokampus – pamti emocionalni kontekst događaja.

• Prefrontalni korteks – racionalni deo mozga koji bi trebalo da „ugasí alarm“, ali u anksioznim stanjima često ne uspeva u tome.

Još jedan važan igrač je BNST (bed nucleus of the stria terminalis) – područje koje, čini se, više reguliše anksioznost nego strah. Dok je strah vezan za trenutnu opasnost, anksioznost je briga zbog moguće buduće pretnje.

Kada prefrontalni korteks ne uspe da smiri amigdalu i BNST, osoba ostaje zaglavljena u režimu uzbune, iako opasnost više nije prisutna.

Zašto su neki ljudi podložniji anksioznosti?

Iskustvo igra veliku ulogu. Osobe koje su odrastale u traumatičnim okolnostima ili doživele snažne stresne događaje češće razvijaju anksiozne poremećaje. Ali nije svaki veteran iz rata podložan PTSP-u – samo oko 15%. Zbog čega?

Odgovor je, delimično, u genima. Reakcija „bori se ili beži“ zapisana je duboko u našem DNK, ali kod nekih ljudi se lakše aktivira, a teže gasi. Anksioznost se pojavljuje kada mozak preuveliča pretnju i zaboravi da isključi alarm.