“Ti si žensko, ti si tuđa kuća”, kad se setim tih reči mojih roditelja i dan danas me zaboli u grudima. Bolelo me je mnogo svaki put kad sam videla tu veću privrženost sinu, njemu ništa nije smelo da fali, on se čuvao pod staklenim zvonom.
A ja…. ja sam bila tuđa kuća. Udala sam se i otišla što sam dalje mogla. U tuđoj zemlji, sa po dva kofera u ruci smo muž i ja počeli od nule, sami i bez ičije pomoći.
Bilo je teško, ali vremenom smo uspeli i stali smo na noge. Svideo nam se život koji smo imali tamo negde, i odlučimo da se tu skućimo zauvek i kupimo našu kuću. Tog dana kad smo potpisali kupoprodajni ugovor i uzeli ključeve istog momenta smo otišli u naš novi dom.
Kad smo ušli muž mi je pružio ključeve i rekao “sad više nisi tuđa kuća, sad je ovo tvoja kuća. Kupio sam kuću da ti srce strane na mesto”.
A ja… ja sam samo plakala.
Sad imam svoj dom, ali praznina koju imam zbog manjka ljubavi od mojih roditelja ne može da se popuni.”
Nema komentara