Strah kao osećanje predstavlja jednu od prvih emocija sa kojom se dete susreće u svom životu. Ovaj rani strah potiče od položaja tek rođenog deteta u spoljašnjem svetu koji je obeležen pozicijom bespomoćnosti kako biološke, tako i psihološke. Detetovo rođenje je prelazak iz apsolutne sigurnosti i udobnosti maminog tela u nepoznati svet pun neobičnih i neprijatnih nadražaja.

Mama svojom blizinom, brigom i posvećenošću amortizuje ove neprijatnosti za bebu, ali svaki, ma i kratkotrajni i privremeni gubitak onoga ko bebu hrani i voli (što je obično majka), predstavlja za dete opasnost i okidač doživljaja straha.

Dete najčešće reaguje plačem na ovaj doživljaj, čime mamu „doziva“, „alarmira“ i sa njenim povratkom sebi ponovo obezbeđuje doživljaj sigurnosti.

Tako, strah zapravo predstavlja biološki utemeljen, na različite načine manifestovan, filogenetski i ontogenetski jedan od najstarijih afekata koji pripada instinktu zaštite od opasnosti kao prvobitna biološka alarmna reakcija.

 

Kada kažemo da je strah „afekat“ to znači da je ovo osećanje toliko snažno i duboko da pokreće i niz telesnih reakcija, pre svega u vegetativnom nervnom sistemu, kao što su: proširenje zenica, ubrzavanje pulsa, povećanje krvnog pritiska, znojenje, ubrzanje aktivnosti creva, povećanje intenziteta opšteg metabolizma, lučenje adrenalina u krv.

 

Ove telesne reakcije imaju smisao mobilizacije organizma u pravcu spasavanja od opasnosti, bilo borbom ili bežanjem. Dakle, strah je emotivni odgovor na jasnu, spoljašnju opasnost, koji za cilj ima pokretanje adaptivnog konstruktivnog ponašanja. On je sastavni deo normalnog razvoja i javlja se u mnogobrojnim životnim situacijama kao akutan, adekvatan odgovor na te situacije.

Strah, kao normalni psihički fenomen ima i svoj nefunkcionalni i patološki proishod, u psihijatrijskoj nomenklaturi obeležen stanjima straha (u užem smislu, bez fobičnog strukturisanja) koja obuhvataju anksioznost i panične poremećaje.

Kao kriterijume koji odvajaju normalan od nefunkcionalnog i patološkog dela kontinuuma stanja straha, uzimamo: intenzitet, trajanje, kontekst (primerenost ili neprimerenost okolnostima koje su izazvale strah ili anksioznost, odnosno stepenu opasnosti tih okolnosti) i efekte na svakodnevno funkcionisanje i ponašanje.

Uzrok ovih stanja koja, izazivajući značajne teškoće u funkcionisanju osobe, ulaze u sferu mentalnih poremećaja, je multifaktorijalan. Sa jedne strane, to su predispozicije (u vidu naslednog faktora, poremećaja u najranijim odnosima sa značajnim osobama, traumatskih događaja, određenog kognitivnog stila, nesigurnosti i drugih crta ličnosti).

Ono što ovim predispozicijama omogućuje da se ostvare u vidu poremećaja su uznemirujući životni događaji koji mogu imati i simboličko značenje – obično u smislu opasnosti ili gubitka. Ovim dolazi do narušavanja delikatne biopsihosocijalne ravnoteže osobe i ona ulazi u stanje poremećenog psihičkog funkcionisanja.

 

Kako strah utiče na naše telo i zdravlje

 

Strah počinje kada mozak, preko čula, postane svestan pretnje. Na primer, vidimo velikog pauka kako juri po podu ili čujemo kako grana drveta puca iznad glave.

Prema studiji objavljenoj 2017. godine u Proceedings of the National Academy of Sciences, postoje određena neslaganja stručnjaka kada su u pitanju tačna moždana kola uključena u strah. Ali većina postojećih istraživanja sugeriše da je limbički sistem mozga, a posebno amigdala, veoma uključen kada osoba doživi strah. Mnoge od ovih istih oblasti takođe su aktivne tokom perioda anksioznosti.

– Kada pogledate mreže mozga koje su aktivnije u strahu i anksioznosti, one se velikim delom preklapaju. Ali nivo aktivnosti može biti drugačiji. Tipično, anksioznost bi proizvela blaži odgovor od straha – kaže dr Javanbakht.

Obe emocije su oblici stresa i obe aktiviraju osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda (HPA), što dovodi do oslobađanja hormona stresa u krvotok, pre svega kortizola. Simpatički nervni sistem takođe se aktivira u visoku brzinu, pokrećući naš tip reakcije „bori se/beži/zamrzni se” oslobađanjem adrenalina (epinefrina), pokazalo je istraživanje.

Kada osećamo strah, ovi unutrašnji odgovori dovode nas najverovatnije u stanje da se borimo, zamrznemo ili pobegnemo – šta god da od toga može da pomogne kako bi se neutralisao izvor straha, kaže dr Bolshakov.

Anksioznost, s druge strane, verovatnije će izazvati stanje budnosti i procene rizika, kaže on. Na primer, ako šetate parkom noću i osećate veliku nervozu i strah, možda ćete primetiti da ste posebno osetljivi na pucketanje grana ili šuštanje lišća. Niste poludeli, ali vaša budnost je povećana.

– Postoje i određene fiziološke manifestacije povezane sa strahom. One mogu da budu povećanje krvnog pritiska, otkucaja srca i brzine disanja – kaže on. Znojenje je još jedan simptom. Imunološka aktivnost, uključujući upalu, takođe se povećava, prema istraživanju.

Ovi interni odgovori dizajnirani su da nam pomognu da preživimo susret koji nam preti. Ali ako su oni stalno uključeni – na primer, ako neko ima intenzivan strah od društvenih interakcija ili drugih uobičajenih iskustava – vrsta hronične aktivacije koju ovo uzrokuje može dovesti do zdravstvenih problema.

Neka istraživanja povezuju hronični stres, uključujući stres izazvan strahom, sa poremećajima bola i autoimunim stanjima kao što su artritis i inflamatorna bolest creva.

Mogu postojati i psihološke posledice. 

– Počinjemo da posmatramo specifičnu fobiju kao poremećaj prolaza. Dakle, kako vreme prolazi, fobije se ponekad pretvaraju u unutrašnje probleme poput anksioznosti i depresije – kaže dr Davis. Nije jasno kako i zašto se to dešava, ali može biti da neki specifični strahovi izazivaju anksioznost koja, kako vreme prolazi, postaje sve češća ili generalizovana.

– Ovo je posebno zanimljiva oblast istraživanja i moguće je da ako samo lečite fobiju, i ova druga stanja će postati bolja – dodaje on.

 

Kada je strah klinički poremećaj fobije

 

Ovo može biti prilično nezgodno. 

– Pretpostavlja se da strah postaje „nezdrav” kada nije proporcionalan određenim događajima ili situacijama. Ali to je veoma subjektivno – kaže dr Bolshakov. 

Dr Davis, koji je bio kliničar i lečio ljude koji imaju fobije, kaže da postoje dva glavna kriterijuma koji će navesti ljude da traže stručnu pomoć zbog svog straha. On se slaže da ovi kriterijumi mogu biti subjektivni i da zavise od okolnosti u kojima se osoba nalazi.

Na primer, ako neko ima velik strah od javnog nastupa, ali nikada ne mora da govori u javnosti, njegov strah nema negativan uticaj na njegov život. S druge strane, trema može biti remetilački faktor za nekoga čiji posao zahteva držanje govora ili prezentacija.

Strah može preći na teritoriju poremećaja ako:

• aktivno i uporno izbegavamo izvor svog straha šest meseci ili duže
• naš strah ili anksioznost nisu proporcionalni stvarnoj opasnosti koju predstavlja predmet ili situacija
• naša zabrinutost ili pogoršanje u društvenim, profesionalnim ili drugim važnim oblastima života za nas predstavlja problem 

– Većina ljudi zatražiće od lekara pomoć jer njihov strah nije u domenu tipičnog iskustva i želeće da im u tome pomogne profesionalac – kaže dr Davis.