Pitaš li se ikad zašto se neki ljudi sretnu?

Da. Svakog jutra dok sneno posmatram ogledalo. Dok praznih ruku ispijam prve gutljaje kave. Oporo se smešeći. Dok se sena njegove sene polako uvlači u pore i nastanjuje u stenkama postojanja. Dok nehotice protrči kroz mene kao poslednji vapaj umukle ćutnje. I tera me da se zapitam koji je značaj nekog neznanca kojeg zapravo toliko dobro poznajem.

Njegova nutrina deo je mene. Mislim da je sporadično spetljao svoje prste za moje veđe. I sad ih gura. Besano. Utrljao je svoj poslednji makadam u oaze ludila. I sada živi u meni, više nego li i ja.

Na sam spomen karme i karmičkih odnosa uvek se otvara bespuće pitanja na koja ljudi traže odgovore. Iako je većina naših ovozemaljskih odnosa upravo karmički obeležena, ovoga puta bavićemo se isključivo emotivnim odnosima. Onima koji su se ostvarili, ali i onima koji nisu.

 

Greška je misliti da nešto što je karmom sastavljeno ne može biti i rastavljeno. Greška je misliti da svaki karmički odnos mora trajati do kraja života. Greška je misliti da je srodna duša samo jedna. Mnogo ih je više. Istina je jedino da ih mi nemamo vremena sve ni upoznati u ovom životu.

U astrologiji je karma predstavljena Saturnom i Plutonom. Najčešće kombinacije i pokazatelji karmičkih odnosa su kombinacije aspekata između Venere i Meseca jedne osobe te Saturna i Plutona druge. Često najlakši način na koji možemo objasniti zašto nekoga toliko jako osećamo, leži u činjenici da smo deo nečije karme. Iako ljudi po svoj prilici sa perspektive ega vole biti deo nečijeg sveta, onog najintimnijeg, biti blizak u dodiru nečijeg tela i provođenju ostatka života sa tom osobom, verujte, mnogo je značajnije biti deo nečije karme. Deo jednog vremena koji pripada večnosti. Nevezanosti.

Ljudi se ne dotiču vezama. Brakom. Decom. Ljudi se ne dotiču blizinom, postojanjem, druženjem. Prisutnošću. Oni se dotiču osećajem. Spajaju nevidljivim sponama. Oni mogu biti potpuni neznanci jedno drugome, a opet dve najbliže ličnosti koje su se ikada srele…

I taj trenutak kada ugledate nečije oči ili pored nekoga osetite snažnu privlačnost, kada vas neko, bez ikakvog realnog razloga, dotiče, kada osećate umešanost u vaše postojanje, to je trenutak kada prepoznajete svoju karmu. Susrećete svoje lekcije. Ulazite u ciklički krug. Dajete tada sve što možete dati, a ne sve što mislite da treba. Jer ovde razum ne igra ulogu. Ovde ne određujete šta hoćete, a šta nećete dati. Ovde se ne delite, onako kako se podelite najčešće sa svojim životnim partnerima. Svojim suputnicima. Racionalno, logički i emotivno. Jer ovde vaša duša pamti sve reinkarnacije. Na podsvesnom nivou ostaje prepoznavanje. I ono se uvek događa sa razlogom.

U astrologiji uvek postoji tačno određeno vreme u kojem se neka osoba aktivira i ulazi u vaš život. Samom postavkom u vašem natalu moguće je odrediti kakav tip osobe i odnosa te karmičke lekcije dolazi u vaš život. Moguće je odrediti svrhu odnosa, njegov kapacitet, razloge susreta, mogućnosti rasta odnosa te period same aktivacije odnosno događaja.

Ljudi koji natalnu imaju doticaje Venere i meseca sa Saturnom i Plutonom češće će biti protagonisti karmičkih lekcija na emotivnom planu. Oni drugi, odradit će svoje lekcije na nekim drugim područjima života. I kada se pojavi osoba sa kojom vas naizgled ne veže ništa, a odavno vas veže sve, prema sporednim planetarnim kombinacijama moguće je odrediti prirodu odnosa i čemu odnos teži.

Neki ljudi dolaze i odlaze. Neki dolaze i ostaju. Neki nas mimoiđu. Na stepeništu. U okolnostima drugačijih života. Sa nekima nas udalje godine, sa nekima vreme. Sa nekima često imamo osećaj da smo se sreli u pogrešno vreme. Takvi slučajevi gotovo uvek ima tedenciju ka ponovnim susretima. Za dan, mesec, godinu ili desetljeće. Oni nas mimoiđu jer jednostavno nije vreme za te lekcije. Nismo dovoljno zreli. Nismo dovoljno jaki.

 

Nismo dovoljno prepoznati.

 

Bile mili sekunde u pitanju ili sati, trenutci, meseci, pa i godine, uvek znajte da je reč o hiljadama priča. Osećate osobu jer vam je nekada bila bliska. Poznajete njene navike jer ste je nekad poznavali. Osećate je, bez ikakvog suvisnog razloga, toliko duboko u sebi da to izaziva nemire. To je zato što ljudi trče ususret jedni drugima, razbijaju se jedni o druge i hiljade vaših ostataka diše u nekim drugim ljudima. Kada prepoznate delić sebe, prepoznajete deo karmičkih lekcija.

Poneki ljudi se sretnu u mladim dana, potom ih život rastavi na određen niz godina, pa ih spoji. Poneki se sretnu i od samog trenutka znaju da tu postoji nešto više. Značajnije. Jače. Oni mogu predosetiti događaje koji slede. Reakcije druge osobe. Mogu predvideti njena ponašanja i odluke. Postoje i oni koji se nikad nisu sreli. Očima neviđeni, a ipak nema niko glasniji od njih u toj javi bunila. I onda tamo, kilometrima daleko, vas budi nečiji glas, nečije reči, nečije postojanje. I neobjašnjivo čeznete da produbite nešto, što je odavno već dublje i od vas samih. Ponekad se ljudi ovde utope. Nestanu. Raspuknu se odjednom svi kontakti. Pobegnu. Jer beg je u karmičkim odnosima često najjači pokazatelj da jeste. Strah od suočavanja, podsvesno, tera da se okrenete. Vi ili oni. Znajte tada, bežanja su to od sebe samih. I ta bežanja nikada nemaju nikakve veze sa vama. Ko nije spreman odlazi. Ali, nakon nekog vremena opet se i vraća.

 

Često tako provodimo besane noći u razmišljanjima i pitamo se zašto? Kako je moguće da nas dotiče neko ko nas nikada nije dotaknuo. Ili koji su razlozi prebivanja nečijeg u mislima. Ili Kako je moguće da baš sve znamo, onda kada ne znamo ništa. Da smo sigurni, kada ne postoje ni najmanje sigurnosti. Osećamo i grč i slobodu. Težinu na grudi. Trzaj u elu koji govori da postoji neki deo oko nas. Deo oko njih. Deo kojem pripadamo. Makar sa njim delili samo tišinu.

I onda nastaje bol. Postajemo svesni činjenica koje donose prepreke. Postajemo nezadovoljni jer nemamo mogućnosti da ostvarimo bliskost. Kada ostvarimo bliskost postajemo nesretni jer nakon nekog vremena bivamo napušteni ili odlazimo. Postajemo duboko nesretni u želji da posedujemo i kontrolišemo svaki trenutak. Želimo da bude naše nešto što nam odavno pripada. Ali, toga nismo svesni. Umesto da emociji dajemo slobodu. Da budemo zahvalni za tuđa postojanja. MI ih želimo. Zaluđujemo se njima. Opsedamo. Dozvoljavamo da nas preplave ludila. Jer mislimo da to tako treba biti. I onda patimo. Kada sve završi, pitamo se zašto je počelo. Umesto da budemo sretni što je postojalo. Ako vidimo osobu da pripada nekom drugome, osećamo se napušteno. Bezvoljno. Izdano. A ne bi trebalo. Sve što je ikada trebalo je da volimo.

Uvek smo znali kako je sve počelo. I uvek ćemo znati kako će takve priče završiti. Živeli smo nekada deo te stvarnosti. I sada dobijamo prilike. Opet. Ponovno. Iznova. Pitanje je samo koliko to zaista umemo.

 

Često sam sretala ljude koji su jako dobro znali s kim su u svojoj realnosti, osim s kim su kada su Sami. Mislim da nema ništa gore od te podeljenosti ljudskog trzaja na još milione različitih kidanja koja odzvanjaju ispod savršene šminke, savršenih života. Nisu imali hrabrost da ostave nekoga ko nije deo njih, ali su imali hrabrost da u nekom drugom slome deo sebe. Da se ostave. I da prihvate deo koji im ne pripada. Mučeći tako, naočigled, troje ljudi. Onoga s kim jesu, ali nisu. Onoga s kim nisu, ali jesu. I onoga s kim i kad se sretnu, oduvek bježe – Sebe. Mislim da je to bila prava agonija života: celi život se razvlačiti u tuđem telu i nikad biti dovoljno razvučen da bi bio spojen.

To su naše odluke. I one nas bole. Boli nas sve ono na što nismo bili spremni, a mogli smo. Bole nas naša očekivanja. Sanjarenja. Naši odlasci u neke svetove. Bole nas naše vlastite agonije nepripadanja sebi. Naša otuđenost od ove kože i tela. Bole nas naši drhtaji koje se nismo usudili ispustiti kada je trebalo. Boli nas naša hrabrost koju nikada nismo imali. Boli nas naše postojanje koje smo sami kreirali. Karma ne boli (*ona je pravedna, ona nas uči). Ona ne ume boleti. Bole nas ciljevi koje smo sami sebi zacrtali. Bole nas naši naumi. Boli nas to što mi mislimo da nas nema pravo boleti. A ima. Bole nas naše pogrešne percepcije ljubavi. Okovi koje smo joj nametnuli. Bole nas odluke koje nikada nismo imali hrabrosti doneti.

Jer nama je ljubav uvek cilj. Iako, ljubav nema Cilj. Ona se dogodi bez razloga, objašnjavanja, bez logike, bez razmišljanja.Ulaziti u odnose s ljudima samo zato što ti odnosi mogu dovesti do nekog cilja, nije ljubav.

To je kalkulacija. Niža sfera trljanja osećaja o pločnik. Barikada Duše. Nokaut srca. To je Čovek.

Ali, to nije Ljubav. Ljubav nema Cilj. Čovek ga ima. Brak nije Cilj Ljubavi, on je Čovekov cilj. Veza nije cilj Ljubavi, ona je Čovekov Cilj.

I da se ne shvatimo pogrešno, nema ništa loše u Čovekovim Ciljevima. Ali, to nisu Ciljevi Ljubavi. Ljubav nema Cilja.

I onda dobijemo odgovor na pitanje: Zašto što se neki ljudi sretnu? Zato jer ništa drugo ni ne znaju.

„Retki nađu retke, kad-tad.“

 

Izvor: atma.hr