Proveo sam sat vremena u banci sa tatom, jer je morao da prebaci novac. Pitao sam ga:
„Tata, zašto ne bismo aktivirali internet bankarstvo?“
„Zašto bih to učinio?“ – pitao je.
”Pa, onda nećeš morati ovde provesti sat vremena za stvari poput transfera novca. Možeš čak i da kupuješ putem interneta. Sve je lakše!”
Bio sam tako uzbuđen što sam ga inicirao u svet internet bankarstva. A onda me je on upitao:
”Ako to učinim, neću morati izaći iz kuće?
”Da da.” Rekao sam. Rekao sam mu kako se čak i namirnice mogu dostaviti na vrata i kako nema potrebe da izlazi napolje.
Njegov odgovor mi je vezao jezik.
„Kad sam danas ušao u ovu banku, sreo sam četvoricu svojih prijatelja, razgovarao sam neko vreme sa osobljem koje me do sada vrlo dobro poznaje. Znaš da sam sam i ovo je baš ono što mi treba. Volim da se spremim i dođem u banku. Imam dovoljno vremena, to je fizički dodir za kojim žudim. Pre dve godine pozlilo mi je. Vlasnik prodavnice od koga kupujem voće, došao je da me vidi i sedeo pored mog kreveta i plakao.
Kad je tvoja mama pala nekoliko dana unazad u jutarnjoj šetnji, naš lokalni bakalin ju je video i odmah je uzeo svoj automobil da je odveze kući, pošto zna gde živimo.
Da li bih imao taj „ljudski“ dodir da je sve ostalo na mreži?
Zašto bih želeo da mi se sve isporučuje “na noge” i primorava me da komuniciram samo sa svojim računarom?
Volim da znam osobu sa kojom imam posla, a ne samo „prodavca“.
Tehnologija nije život.
Provodi sine, vreme sa ljudima, ne sa uređajima.”
Nema komentara