Emocionalna glad iskrivljuje čovekovu predstavu o sebi, o svetu, o odnosima sa drugim ljudima i, kao rezultat toga, može mu uništiti život. Gladna osoba razmišlja samo o preživljavanju. Sve njegove životne strategije usmerene su samo na ovo. A u njegovom životu nema mesta kreativnosti, zahvalnosti i ljubavi.
I fizička i emocionalna glad imaju štetan uticaj na ljudsku psihu. Zajedno sa majčinim mlekom primamo ne samo hranljive materije koje pomažu našem telu da raste, već i njenu toplinu, negu i naklonost koje pomažu našoj ličnosti da raste. Ljuljajuci nas u naručju, grleći, majka nas hrani i „nosi“, tako da nakon nekog vremena možemo stati na svoje noge i krenuti dalje. Nemaju svi takvu sreću.
Iz različitih razloga dešava se da dete nije nahranjeno. Nije emocionalno nahranjeno. To u njemu izaziva mnogo osećanja – bol, strah, bes. I uporni osećaj da mu nije dato nešto važno. Mama nije završila. Svet to nije dao. Nerealno je to zahtevati za sebe. On je premali da bi viknuo i protresao onoga što bi trebalo. Duguje mu, jer ga je rodila, jer je još mali, jer … Trebala bi, ali ne daje. Ili daje malo. Ili ne to. Deca su različita.
Dešava se da se rodi veoma jako dete, sa velikim ambicijama i potrebama. Njegova potreba za roditeljskom snagom i brigom je zaista velika. Dešava se da roditelji, posebno majka, jednostavno nemaju toliko. Dete na kraju ostaje emocionalno gladno. On na to veoma snažno reaguje, pokušavajući da se na svoj način nosi sa takvom nepravdom. I, na kraju, može donositi različite odluke o tome kako dalje živeti.
Jedan, pošto je potisnuo svoj bes, može postati ljubazan i od pomoći. Brinuti o drugima na način na koji niko nikada nije brinuo o njima. Biće iscrpljen, na trenutke razočaran i uvređen na sve. Ali on neće odustati od ovoga. Ne. Ponekad ćete moći da vidite njegov gladan pogled kada se u blizini pojavi neko kome zaista nije potrebna njegova nega i koji neće moći da ceni njegov trud i shvati koliko se trudi da bude dobar. Gladno dete će pored sebe videti „uhranjeno“ dete i poželeti njegovo blagostanje za sebe, makar komadić. Biće ljubomoran. Zato što misli da mu ovaj poklon nije dostupan. Ali tada će početi da mari i ugađa osvetom. Tako da niko ništa neće primetiti. Nema gladi, nema besa, nema bola.
Drugi će odlučiti da „nema potrebe očekivati milost od prirode“. Štaviše, ova priroda je već zakazala – nije obezbedila potrebne resurse na početku dugog putovanja, pa će sam uzeti sve što je potrebno. Neće previše razmišljati o sredstvima. Svaki njegov cilj ih opravdava. On će zaista mnogo učiniti. On će samouvereno osvojiti materijalni svet, steći korisna poznanstva. Zna da mu treba mnogo. On je jako dugo gladovao, jako dugo.
Uzeće sve što mu treba – novac, posao, ideje, seks. Sve što misli da može utoliti njegovu glad. I često neće mariti za to da ono što mu treba pripada drugom. Svet mu je duboko dužan i on mu mora otplatiti dug. Biće bistar, harizmatičan, snažan. Iza njegovog pritiska, nikada nećete videti koliko se često plaši i kako zaista gladuje.
Pohlepa, zavist i ljubomora osećanja su koja su našim junacima vrlo poznata.
Melanie Klein definiše ova osećanja u svojoj knjizi Zavist i zahvalnost:
„Pohlepa je nasilna i nezasita glad koja premašuje potrebe subjekta i želju i sposobnost objekta da daje.“
“Zavist je zao osećaj koji druga osoba poseduje i uživa u nečemu željenom, zavidni impuls je usmeren da to oduzme ili pokvari.”
Ljubomora se zasniva na zavisti, ali postoji zabrinutost da se ne izgubi ljubav nekoga ko je važan i drag.
I oni i drugi žive u svom unutrašnjem paklu nikad ispunjene praznine. Njihov bol izgleda večan i beskrajan. Ako dozvole sebi da to osete, možda će ih to progutati. Čini im se da tada neće preživeti. Ova osećanja su se rodila davno. Kad se dete tek rodilo i jedino što ima i od koga sve zavisi je mama. Tačnije, odnos sa njom. I ovaj odnos može biti veoma težak. Tada dete postaje odraslo, a osećanja ostaju zapečaćena i nisu proživljena. A onda strategije preživljavanja dece nastavljaju nesvesno da kontrolišu zrelu osobu, nudeći joj ili prvi ili drugi način da zadovolji svoje potrebe. Samo strategije detinjstva ne funkcionišu u odrasloj dobi. Zadovoljstvo se nikada neće postići.
Kako?
Prvo, prihvatite činjenicu da je detinjstvo prošlo i da se nikada neće vratiti. A kad smo odrasli, teško da postoji neko ko želi da nas usvoji /usvoji i „odradi karmu“ naših roditelja. Većinu posla ćete morati sami da obavite. Istovremeno, možemo računati na podršku i brigu onih koji su u blizini. I možemo ih otvoreno pitati o tome. Možemo razgovarati o svojim osećanjima i mislima sa onima kojima verujemo. Izrazite ih: plačite, vrištite, tresite se od straha. Možda se prave reči neće naći na početku. Ovo je dobro. Osećanja su ostala neizreciva toliko dugo da će im trebati vremena da se manifestuju.
Drugo, morate se suočiti sa samim sobom. Sa onim Kidom ili Bebom koji smo nekad bili, da razumemo šta tačno nismo hranili. Postavite sebi pitanje: „Koje dozvole, reči rastanka, tople reči mi nedostaju? Šta želim da učinim za mene? ” Kada utvrdite šta nedostaje, moraćete to sami da organizujete. Možete zatražiti pomoć od bliskog prijatelja ili kontaktirati terapeuta.
Treće, dajte sebi vremena. Proces lečenja ne može biti brz. Bolje je postepeno se opijati. Znate li šta se može dogoditi ako jedete previše hrane nakon duge gladi? Da, loše varenje. Molimo vas da ovo imate na umu.
Šta je krajnji rezultat?
Odvajajući vreme za štampanje i proživljavanje naših ranih osećanja, oslobađamo energiju rasta. To dovodi do činjenice da, pored poboljšanja fizičkog blagostanja, raste i unutrašnja stabilnost, samopouzdanje, da „mogu biti podrška sebi“. Tada nam sve češće dolazi osećaj zahvalnosti. Naše unutrašnje dete se oseća zadovoljno i srećno. To znači da u našem životu ima više prostora za ljubav i kreativnost, što će je svakako obradovati!
Na osnovu materijala: Elena Marchevskaia
Nema komentara