Panični napad predstavlja iznenadni doživljaj intenzivnog straha i snažne telesne nelagodnosti koji ima kvalitet preplavljujuće slutnje da će se nešto strašno dogoditi, da će osoba izgubiti kontrolu, poludeti ili umreti. Istraživanja pokazuju da gotovo svaka četvrta osoba bar jednom u toku svog života iskusi ovaj doživljaj. Biološka predispozicija svakog čoveka paničnim napadima je ilustrovana eksperimentalnim nalazima da aktivna hiperventilacija (intenzivno, ubrzano disanje) može kod svakoga dovesti do simptoma paničnog napada, tako da je ovaj fenomen stabilno baziran na fiziologiji čoveka.
Međutim, ono što “okida” ovu biološku predispoziciju u svakodnevnim životnim uslovima su spoljašnje životne okolnosti, unutrašnji ili međuljudski konflikti, preplavljujući stres, situacije koje osoba opaža kao nerešive, sve ono što prevazilazi trenutne psihološke kapacitete za prevladavanje izazova. To je životni trenutak kada osećamo kao da nam se izmiče tle pod nogama. Ovog trenutka osoba može da bude potpuno svesna, ali on se može i intuitivno prepoznavati, bez jasne svesne percepcije od strane osobe. Takođe, taj trenutak može da bude jako kratak, da potraje neko vreme, ali i da uzme hronični tok, te ukoliko se odgovor osobe na njega konstelira kroz panične napade, oni se mogu javiti jednom, tek nekoliko puta, ali mogu dobiti i formu paničnog poremećaja.
Panični napadi se od anksioznosti razlikuju na nekoliko načina:
Oni počinju naglo, za razliku od anksioznosti koja se razvija lagano.
Sam napad traje najčešće do trideset minuta, dok je anksioznost “slobodnolebdeće” stanje straha koje prati osobu kroz sve aktivnosti.
Panični napad prati daleko više simptoma koji su mnogo intenzivniji od anksioznih simptoma. To su: ubrzan rad srca, vrtoglavica, tremor, znojenje, nedostatak vazduha, nesvestica, vrući i hladni talasi po telu, bol i nelagodnost (pritisak i stezanje) u grudima, osećaj gušenja, mučnina, utrnulost, doživljaj “gumenih nogu”… Obično se javlja nekoliko navedenih simptoma, a često se vrsta simptoma menja.
Panični napad se karakteriše doživljajem životne ugroženosti i neposredne opasnosti koja dolazi “iznutra” (“izgubiću kontrolu”, “poludeću”, “umreću”), dok je anksioznost kognitivni marker straha i uznemirujuće neizvesnosti života.
Panični napad je preovlađujuće doživljaj parališućeg straha, a uz anksioznost se najčešće javljaju i stanja potištenosti, depresivnosti, neenergizovanosti…
Iako anksioznost može da bude izuzetno snažna i remetilačka za život, ona se najčešće podnosi ćutke. Kod paničnih napada je uočljiv doživljaj osramoćenosti osobe koja veruje da svi vide da se ona čudno ponaša, te počinje da izbegava javna mesta i kreće se samo u “sigurnom” uskom životnom krugu. Takođe, usled intenzivnih telesnih simptoma, javljaju se hipohondrijska uverenja, te se poseže za čestim medicinskim proverama, osoba često regredira i snažno se vezuje za svakoga ko joj ikako može pomoći (najčešće su to članovi porodice, lekari, hitna pomoć, zdravstvene ustanove, lekovi).
Panični poremećaj je oboljenje koje određuju rekurentni, spontani panični napadi i intenzivan, hendikepirajući strah od narednih paničnih napada u periodima između napada. Ovo je ozbiljno stanje koje značajno iscrpljuje psihu i organizam osobe i zahteva medikamentozni i psihoterapijski tretman. Naravno, izuzetno je važno najpre otkloniti sve sumnje da u pozadini napada ipak stoji neko telesno oboljenje. Zatim, s obzirom da je kvalitet života osobe sa paničnim poremećajem veoma često teško narušen, najčešće se uključuje farmakoterapija kojom se intenzitet i učestalost napada smanjuje. Time se otvara prostor za psihoterapijski rad.
Psihoterapija osoba sa paničnim napadima obuhvata nekoliko pristupa. Radi se na kognitivnom aspektu simptomatologije, veštinama neposredne kontrole simptoma, podršci, razumevanju psihološke pozadine simptoma, osnaživanju. Kako je simptomatologija paničnih napada izuzetno uznemirujuća, topao i prihvatajući terapijski odnos čini osnovu bez koje se na ovom fenomenu ne može raditi.
Kroz takav odnos, terapeut najpre “edukuje” klijenta o samoj prirodi fenomena, daje mu objašnjenja samog toka napada i osnažuje ga da razume šta se dešava kada sam napad nastupi. “Upoznati neprijatelja” je u ovom slučaju strategija broj jedan na kojoj se bazira uspostavljanje doživljaja kontrole u trenutku napada i smanjuje anticipatorni strah od nekog narednog napada. Ako osoba zna kako teče napad i zna da se i drugim ljudima to dešava (ovde grupna terapija ima veliki značaj), ona može da predvidi i da će napad ubrzo i prestati i da se neće desiti nikakva katastrofa.
Klijent se podstiče da u svesti drži i prethodna iskustva u kojima je izdržao napad i izašao iz njega sam, kao i sva iskustva i znanja koje je stekao i doživeo u terapijskom setingu, čime se jača poverenje u sopstvene kapacitete i stečena znanja i uvide. Takođe, osoba uči kako da neposredno kontroliše simptom, primenjujući sporije, dijafragmalno disanje čim oseti početak napada. Terapijski odnos pruža osobi doživljaj razumevanja, sigurnosti i zaštite, te se podstiče internalizacija zaštitničke i umirujuće uloge ovog odnosa, tako da bi osoba kasnije imala poverenja u sebe i sama bila u stanju da strah drži pod kontrolom
U geštalt psihoterapiji na panične napade gledamo kao na izmicanje bazične podloge na koju se oslanja doživljaj životne sigurnosti. Odjednom, Ego nema kontrolu, sve je lelujavo, nesigurno, preti velika katastrofa. Terapijski rad je rad na povratku solidnosti tla na kojem osoba stoji. A, ono na čemu svako od nas stoji je naše telo, naši intimni odnosi, naši prijatelji, profesionalni identitet, hobiji, interesovanja, planovi.
Klijent se osnažuje da kontaktira sve ove aspekte, da lagano jača svaki od njih, da podržava svoje zdrave potencijale i veruje u njih, da razume na šta nas to simptomi upozoravaju, kakve to psihološke zastoje ilustruju. Panični napadi su zaista dramatičan način na koji nam naša psiha poručuje da je važno da se okrenemo uspostavljanju sigurne baze u nama samima, zdravo se oslanjajući na sve konstruktivne sisteme podrške, čime dobijamo šansu da prevaziđemo neke stare, kao i neke aktuelne teškoće, da završimo neke započete psihološke poslove i pokrenemo neke nove korake. To je zaista veliki zadatak, ali i velika šansa.
Ivana Radovanović Novaković, dipl.psiholog, psihoterapeut
Nema komentara