Strah od odbacivanja možemo definisati kao strah da nećemo biti prihvaćeni onakvi kakvi jesmo ili, u pozitivnom obliku, kao želju da budemo prihvaćeni. Manifestuje se na razne načine: kao strah od javnog nastupa (makar i samo govora pred grupom), neugoda pri upoznavanju s drugima, suočavanju s uznemirenim ili ljutim ljudima, kad treba drugima reći da su pogrešili ili iskazati svoja osećanja
Moja klijentkinja, 28 godina, menadžer, uspešna je u poslu kojim se bavi. U emotivnoj vezi je sa mladićem četiri godine. Žive zajedno. Kako kaže, objektivnih problema nema, ali se i javlja na psihoterapiju zbog problema koje opisuje na sledeći način: „Ja samo imam potrebu da znam gde je, kada izađe sa drugarima, da mi pusti poruku. Šta ima loše u tome da mi kaže kada će doći i da se drži dogovora! Na početku veze smo stalno bili zajedno. Onda je počeo da se viđa povremeno sa prijateljima, ili da izlazi sa kolegama. To je retko i ja nemam sumnju da me vara, a opet, jako mi je teško kada smo odvojeni i ne znam šta radi. Pomisao da na mene ne misli stalno me uznemirava. Kao da ludim.”
Ako ste primetili na početku, rekla sam vam da je, iako mlada, već uspešna u poslu. Kaže za sebe da je perfekcionista. Na tome je zahvalna majci i, dok priča, ja čitam tugu u njenom glasu dok ona govori o zahvalnosti: „Već sa devet godina dobijala sam zadatak da obrišem prašinu u kući. Ja bih se trudila da sve izgleda savršeno. Majka bi ćutke pregledala sve dok ne bi došla do jednog mesta gde joj se čini da je ostalo prašine. Tada bi mi naglašavala da ništa ne znači što sam čistila ako to nije kako treba.” Počinje da plače.
Šta bi bio zajednički imenitelj potrebi za kontrolom u emotivnoj vezi, perfekcionizmu u radu i ranom razvojnom iskustvu sa majkom?
Da bismo na ovo pitanje odgovorili, moramo da krenemo, kao što je i logično, od početka. Dete, kada počinje da razvoja svoje „nejako JA”, svet je već prepun onoga „nemoj, ne, to treba ovako, nisi dobar”. U većini slučajeva to prođe kako treba, ali ako roditelj samo kritikuje dete i nikada ga ne pohvaljuje, ako dete nikada ne vidi sjaj u oku roditelja kada nešto postigne, ako roditelj ne sme, ne ume ili ne može da podrži dete u osvajanju sveta i laganom, nespretnom sticanju novih veština – dete će se osetiti potpuno odbačeno, i ne samo to nego i potpuno neprihvaćeno, jer nije dovoljno dobro, vredno, lepo, spretno… Šta dete radi? Očajnički se trudi da na svoj, dečji način osvoji roditeljsku pohvalu, što je u njegovom malom rečniku sinonim za ljubav. I tako odraste sa istim strategijama. Svako novo „ne”, svaka nova kritika, svaka nova frustracija budi rane iz detinjstva. To je suština razvijanja straha da ćemo biti odbačeni i razvijanja razvojno nezrelih manipulativnih strategija da to čega se najviše plašimo izbegnemo (kao što je kontrola, perfekcionizam…). To je zajednički imenitelj za pitanje s početka pasusa.
Ova mlada devojka je u detinjstvu stalno dobijala poruke da nije dovoljno dobra, da je neprihvaćena takva kakva jeste, zato ima velika postignuća na profesionalnom polju – jer ne dozvoljava da joj promakne „nijedna trunka prašine”, ali isto tako, strah da će biti ostavljena od mladića sprečava je da bude realna, jer njen strah blokira svaku realnu procenu (da je voli, da žive zajedno, nikada je nije izneverio, da je izlazak sa prijateljima i kolegama prirodna potreba itd.).
Da li je odbacivanje užasno?
Osobe koje osećaju strah od toga da će biti odbačene mogućnost da budu odbačene percipiraju kao opasnost. Iako je osoba odrasla, na polju bliskosti ne teži zadovoljenju svojih potreba odrasle osobe, već svojih dečjih potreba, i to onih koje su bile jako osujećene u detinjstvu, ali to nismo odbolovali i nismo od njih odustali. Fantazija o njihovom zadovoljenju je nešto što pokreće skoro sve naše odnose. I tako postajemo deca u telu odraslih ljudi, koja misle da žele ono što žele odrasli, ali ono što nesvesno pokazujemo i odašiljemo od sebe jesu potrebe deteta. To, najverovatnije, vodi do svih mogućih komplikacija u odnosima sa drugima.
Odbacivanje je, svakako, neprijatno, ali ne i užasno, nepodnošljivo, sramotno. Užasno je za one koji smatraju da odbacivanje od strane osobe koja im se dopada predstavlja dokaz njihove neprivlačnosti, manjkavosti, neadekvatnosti, manje vrednosti (bez obzira na koje se aspekte lične neadekvatnosti osoba fokusira u svojim mislima).
Možemo ga definisati kao strah da nećemo biti prihvaćeni onakvi kakvi jesmo ili, u pozitivnom obliku, kao želju da budemo prihvaćeni. Manifestuje se na razne načine: kao strah od javnog nastupa (makar i samo govora pred grupom), neugoda pri upoznavanju s drugima, suočavanju s uznemirenim ili ljutim ljudima, kad treba drugima reći da su pogrešili ili iskazati svoja osećanja. Očito većina ljudi na neki način oseća ovaj strah. No, on se pojavljuje u mnogim stupnjevima. Neki ljudi pate od pojačanog nivoa straha od odbacivanja u dužim razdobljima nego što je to slučaj kod drugih ljudi.
Osobe koje su sklone negativnoj slici o sebi jesu osobe koje su često stroge, previše samokritične i preosetljive na kritiku od strane drugih.Pošto bi konstantno negativno doživljavanje vlastitog selfa bilo previše bolno iskustvo, ove osobe se brane tako što odlaze često u drugu krajnost – perfekcionizam, težnju ka ličnom savršenstvu.
Tako se njihova slika o sebi menja na klackalici između samoobezvređivanja i surovog perfekcionizma, težnje ka savršenstvu. Želja za ljubavlju pretočena je u imperativ i zahtev da ljubav moramo imati i da bez nje ne možemo biti srećni košta nas nezdravih emocija, kao što su ljubomora, posesivnost, mržnja, osećanje odbačenosti i niže vrednosti, povređenosti…
Ako sumiramo sve rečeno, možemo reći da osobe koje se plaše odbacivanja imaju negativnu sliku o sebi, osećaju se nesigurno i imaju jaku (preteranu) tremu kada prilaze osobama koje ih privlače. Negativnu sliku o sebi oni uporno održavaju jer su skloni preteranim generalizacijama (čime se pojačava samoobezvređivanje), izbegavanju i samopotvrđivanju svojih iracionalnih, poražavajućih stavova prema sebi.
Strah od odbacivanja prerasta u stanje uma koje čoveka onemogućuje da bilo šta radi ili govori. Postaje zavisan od tuđeg odobravanja i priznanja. Susprežući svoja osećanja, stalno brine o tuđim reakcijama na njih. Takvo stanje blokira kreativnost, produktivnost i maštu, sprečava čoveka da bude autentično ljudsko biće. Toliko ga pokreće želja da ga drugi prihvate da u svemu tome gubi vlastiti identitet. Može doći do toga da oponaša kako drugi govore, misle, kako se ponašaju, odevaju i, generalno, kako funkcionišu.
Rad na prevazilaženju ovog problema podrazumeva menjanje slike o sebi, odnosno rad na bezuslovnom samoprihvatanju.
Bezuslovno samoprihvatanje predstavlja jednu vrstu odnosa, stava prema sebi. Bezuslovno prihvatanje sebe stav je prihvatanja sebe kao osobe bez obzira na način na koji mislimo, osećamo ili se ponašamo u nekom aktuelnom, prošlom ili budućem kontekstu.
Kako sama reč kaže, to je prihvatanje sebe bez uslovljavanja, odnosno prihvatanje sebe bez nametnutih ili samonametnutih uslova, standarda ili imperativa, za koje pogrešno mislimo da moramo ostvariti da bismo sebe prihvatili, voleli i cenili. Ne isključuje kritičnost prema svojim postupcima, mislima i osećanjima, ali ne prema sebi kao celovitoj osobi.
Piše: Slađana Pavić, psihoterapeut
Nema komentara