Egocentrični narcis, bez sluha za vaše potrebe. Ne zvuči kao potencijal za prijatelja ili partnera, zar ne? Ipak, teško da ne poznajete nekoga kome se desilo da „padne“ baš na osobu takvih osobina. Zašto? Šta ovakve ljude čini tako neodoljivim da isprva ne uviđamo nešto što nam kasnije deluje više nego očigledno?
Psiholozi ovom paradoksu pristupaju iz ugla prvog utiska i fizičkog izgleda. Nije, naime, tajna da prijatna spoljašnjost u najmanju ruku ne odmaže u nastojanju da se ostavi dobar prvi utisak. Još manje je tajna da fizička lepota proizvodi halo efekat, usled kojeg lepim ljudima olako pripisujemo pozitivan karakter. Stoga, objašnjenje opisanog paradoksa moglo bi da se krije u činjenici da su beskrupulozni ljudi istovremeno i veoma fizički privlačni.
Interesantno, mema o magnetizmu „zlih“ bila je manje-više bespogovorno prihvaćena i u socijalnoj psihologiji, disciplini koja se tradicionalno najviše bavi percepcijom lepog. Nedavno, međutim, dvojica socijalnih psihologa sa Univerziteta u St. Luisu, Nikolas Holcman (Nicholas Holtzman) i Majkl Štrube (Michael Strube), sproveli su eksperiment koji baca novo svetlo na stari fenomen.
Ličnost kučke/barabe
Ljude koje u zavisnosti od njihovog pola u svakodnevnom govoru nazivamo kučkama i barabama, Holcman i Štrube definisali su kao ličnosti koje karakteriše tzv. mračna trijada – spoj narcizma (samozaljubljenost), psihopatskih crta ličnosti (prevashodno odsustvo empatije) i makijavelizma (manipulativnost). Stoga, nakon što su formirali uzorak, a pre samog eksperimenta, svi subjekti u istraživanju – 111 studenata Univerziteta u St. Luisu oba pola – radili su dva testa ličnosti:
Standardni test ličnosti, tzv. test Velikih pet, koji kod ispitanika meri prisustvo i intenzitet pet fundamentalnih dimenzija ličnosti: otvorenost (intelektualna radoznalost; kreativnost), savesnost (organizovanost; odgovornost; radna etika), ekstrovertnost (pričljivost; društvenost; entuzijazam), neuroticizam (emocionalna stabilnost ili njeno odsustvo, smirenost, staloženost) i saradljivost (prijateljska nastrojenost prema drugima, predusretljivost, kooperativnost).
Test mračne trijade, koji meri prisustvo i intenzitet čitavog niza osobina ličnosti koje pojedinca čine nepoželjnim sa aspekta interpersonalnosti: površnost, samozaljubljenost, samodovoljnost, odsustvo empatije, sklonost manipulisanju drugima radi ostvarenja sopstvenih ciljeva, laganje, nepouzdanost. (Psiholozi ličnosti razvili su i odgovarajuće testove za svaku od tri dimenzije koje čine mračnu trijadu: test narcisoidnosti; Hareov test psihopatskih crta ličnosti; test prisustva makijavelističkih osobina).
Kako su testovi ličnosti praktično zasnovani na samoproceni, Holcman i Štrube uveli su zanimljiv „osigurač“. Neposredno pre testiranja, ispitanici su morali da im predaju elektronske adrese tri osobe iz svog svakodnevnog okruženja. Na taj način, istraživači su bili u mogućnosti da, u skraćenoj proceduri, provere kako ličnosti njihovih ispitanika izgledaju iz perspektive trećeg lica. Osim toga, s obzirom da je ovakav zahtev ispitanicima usledio neposredno pre testiranja, za očekivati je da su odgovarajući na pitanja iz testa imali u vidu da će njihovi samoizveštaji biti „provereni“.
Dva tipa privlačnosti
Testovi ličnosti otkrili su istraživačima prisustvo i izraženost osobina iz kompleksa mračne trijade u ličnostima ispitanika. Da bi testirali mit o fatalnoj privlačnosti „loših“ momaka i „zločestih“ devojaka, koji sugeriše da između antisocijalnih crta ličnosti i (percipirane) fizičke privlačnosti postoji pozitivna korelacija, bilo je neophodno da što objektivnije izmere fizičku privlačnost subjekta. Standardno, socijalni psiholozi pribegavaju sledećem rešenju: (i) fotografišu subjekte; (ii) nova grupa ispitanika ih na osnovu fotografija rangira po privlačnosti.
Holcman i Štrube su bili svesni da bi, držeći se oprobanog dizajna, samo replikovali već dobijane rezultate; ma kako kontraintuitivno delovali, nalazi ovakvih studija upućuju na zaključak da nas antisocijalne, interpersonalno nepoželjne osobe fizički više privlače u odnosu na ljude socijabilnog karaktera. Zato su njih dvojica odlučili da unesu izmene u tradicionalni eksperimentalni dizajn i naprave dva seta fotografija svojih ispitanika.
Svi učesnici u istraživanju najpre su fotografisani onako kako su se pojavili na zakazani eksperiment. Za drugi set fotografija, međutim, istraživači su se potrudili da sa njih uklone sve tragove napora uloženog u ulepšavanje. Svoju odeću morali su da zamene donjim delom sivih trenerki i običnom sivom majicom; devojkama je naloženo da skinu šminku i vežu kosu u konjski rep; i devojke i mladići morali su da se oslobode nakita, satova, naočara…
Obučeni da impresioniraju
Način na koji su fotografisali ispitanike, omogućio je Holcmanu i Štrubeu da operacionalizuju razliku između spontane atraktivnosti i strateške atraktivnosti. Uistinu, i iz svakodnevnog iskustva nam je poznato da postoje ljudi koji na druge deluju fizički privlačno bez posebno uloženog napora, kao i ljudi koje drugi, takođe, smatraju fizički privlačnima, ali nema dileme da je njihova atraktivnost stvar promišljenog nastojanja i uloženog napora.
Iza intervencije u eksperimentalnom dizajnu stoji, međutim, i ozbiljnija motivacija. Naime, ukoliko postoji korelacija između određenog tipa ličnosti i fizičke privlačnosti, ona se može objasniti dvojako: (i) fizička privlačnost je inherentno svojstvo datog tipa ličnosti; (ii) osobe datog tipa ličnosti umeju da se predstave na način da ih drugi dožive kao atraktivne.
Holcman i Štrube ušli su u istraživanje s pretpostavkom da mit o magnetizmu „mračnih tipova“ podleže ovom drugom objašnjenju. Rezon je sledeći: Površne, samozaljubljene, manipulativne i ne preterano osećajne osobe više investiraju u dobru prezentaciju svoje spoljašnjosti. Svesne su da na taj način mogu da privuku pažnju i zadobiju makar i kratkotrajnu naklonost drugih, koje će potom iskoristiti za ostvarenje nekog svog cilja.
Šta su pokazali rezultati? I jedan i drugi set fotografija dat je na ocenjivanje nezavisnom uzorku ispitanika. Ispostavilo se da pozitivna korelacija između mračne trijade i fizičke privlačnosti postoji samo u prvom setu fotografija. Drugim rečima, mračni tipovi su fizički privlačniji od „običnih smrtnika“ jedino ukoliko imaju slobodu da se predstave u strateški osmišljenom izdanju.
Kratkotrajni šarm samouverenih narcisa
Prema studiji čije su rezultate Holcman i Štrube krajem prošle godine publikovali u časopisu Social Psychological and Personality Science, narcisi psihopatskih crta ličnosti i makijavelističke inteligencije smišljeno kreiraju atraktivnu fasadu. Tri glavne komponente mračne trijade nemaju podjednakog udela u tome. Površni magnetizam kojim „mračni tipovi“ osvajaju druge dominantno počiva na narcizmu, nešto manje na psihopatskim crtama ličnosti i znatno manje na makijavelističkoj inteligenciji, tj. umeću manipulisanja drugima. Utešno po one koje „padaju“ na ovakav sklop, reč je o prvom, kratkotrajnom utisku.
Holcman-Štrubeovi nalazi uklapaju se u dobro dokumentovan fenomen u psihologiji ličnosti – narcistički paradoks – koji se ogleda u neverovatnoj sposobnosti narcisoidnih ličnosti da steknu, a potom veoma brzo izgube, naklonost ljudi s kojima stupaju u kontakt.
1998, hipotezu je među svojim studentima proverio profesor psihologije na Univerzitetu Britanske Kolumbije Delroj Paulus (Delroy Paulhus). Nakon prvobitnog upoznavanja, studenti kao najpoželjnije za druženje i zajedničko učenje ocenjuju kolege u čijem nastupu se jasno uočava jedna od ključnih crta narcističkog karaktera – visok stepen samopouzdanja. Nakon sedam dana, tokom kojih zajedno provedu ukupno ne više od 15 sati, u ponovljenom sociometrijskom testu, upravo ti studenti padaju na dno lestvice poželjnosti.
Grupa psihologa sa Univerziteta u Majncu sprovela je, 2010, seriju studija, nastojeći da utvrdi na čemu se zasniva inicijalno visoka popularnost narcisa u interpersonalnom kontekstu. Hipoteza Baka (Mitja D. Back) i saradnika bila je da ona počiva na socijalnim signalima koje narcisoidne ličnosti šalju ljudima iz svoje okoline, a koje ovi, ne poznajući ih, tumače u pozitivnom svetlu: uredna spoljašnjost je temelj atraktivnosti; šarmantan nastup doživljava se kao zainteresovanost za interakciju; samouvereni stav i sklonost ka humoru – kao kompetentnost i duhovitost.
Da bi proverili validnost svoje hipoteze, Bak i saradnici sproveli su testiranje ličnosti u grupi od 73 tek pristigla studenta psihologije koji se međusobno ne poznaju. Nakon organizovanog kratkog upoznavanja, kao najpoželjniji isplivali su upravo studenti čijim ličnostima dominiraju narcisoidne crte: Ostali iz grupe redovno su iskazivali najveću želju da dublje upoznaju i počnu da se druže upravo s njima.
Studenti u ovom eksperimentu predstavljali su se kolegama kratkim govorom o sebi sa podijuma amfiteatra. Prema rezultatima naknadno sprovedenih upitnika, narcisi su ocenjeni kao osobe privlačne spoljašnjosti, samouverenog govora tela i prijatne/ljubazne facijalne ekspresije. Potpuno u skladu s nalazima do kojih su došli Holcman i Štrube, reč je o spoljnim manifestacijama koje se mogu uvežbati.
Ljudi čije karaktere odlikuje mračna trijada, narcisi pogotovo, po svemu sudeći proizvode snažan halo efekat: Na bazi atraktivne spoljašnjosti, skloni smo uopštavanju ka atraktivnom psihološkom sklopu. Među istraživačima nema saglasnosti o tome koliko ovaj efekat može da traje, ali uz uslov redovnog kontakta, interpersonalni uspeh narcisoidnih ličnosti topi se nakon najviše nekoliko nedelja. Naime, glavna karakteristika interpersonalnih odnosa u koje narcisi stupaju ogleda se u njihovoj sklonosti da eksploatišu druge, nešto na šta smo po prirodi stvari manje-više svi pojačano osetljivi. Manipulativnost i instrumentalizacija tuđe naklonosti verovatno su glavni razlozi za magnetizam kratkog daha.
Sonja Pavlović
Nema komentara